Београд – Резерве чисте пијаће воде су у Србији, као и свуда у свету, ограничене, али стручњаци тврде да нам не прети опасност од пресушивања извора у блиској будућности. Наша земља располаже значајним водним потенцијалом, али чињеница је да нико не зна колико тачно овог ресурса поседујемо.Документ који треба да обухвати све локације на којима се експлоатишу подземне воде добићемо тек након израде Основне хидрогеолошке карте за целу територију Србије, али се још не зна када ће она бити завршена.
Драган Михајловић, начелник сектора за хидрогеологију и инжењерску геологију у Геолошком заводу Србије, истиче да ће истраживања омогућити да знамо којим потенцијалом подземних вода располажемо, где он лежи, како да га заштитимо и одржимо.
„То је свеобухватан посао који захтева много средстава и времена“, објашњава Михајловић. „Србија има довољну количину воде и у овом веку можемо бити безбрижни. Међутим, да бисмо у потпуности били безбрижни, неопходно је да под хитно осмислимо и документујемо стратегију контролисаног истраживања, експлоатације и заштите подземних водних ресурса. Ако будемо успели да се организујемо као друштво да престанемо да загађујемо подземне воде, ако елиминишемо постојеће загађиваче, на пример, изградњом канализационих мрежа, можемо бити потпуно сигурни да ћемо пити добру воду и да ће је бити довољно.“
Оглас о продаји извора који је власник парцеле објавио на интернету, недавно је изазвао бурне полемике. Наш саговорник сматра да идеја да неко помисли да може да прода природни ресурс само говори о томе колико је држава оставила своје природно богатство „на изволжте“.
Професор др Томислав Јовановић, шеф Катедре за медицинску физиологију Медицинског факултета у Београду, тврди да је недопустиво да, са ресурсима које поседујемо, у појединим деловима земље кубуримо са недостатком пијаће воде.
„Имамо две огромне европске реке, Саву и Дунав, као и Мораву са њеним притокама, које имају изузетан водни потенцијал“, напомиње професор Јовановић.
„То је само надземни потенцијал, а када је у питању подземни, користимо свега 30 одсто капацитета. По тој логици би требало да сви имамо довољно воде, али није тако, јер у неким деловима Србије становници имају само техничку воду, која није за пиће. Први проблем је што не постоји адекватна политика која треба да се позабави регистровањем, заштитом и коришћењем водног потенцијала. Осим тога, немамо довољно стручног кадра. Зато нам прети опасност од нерационалног коришћења, да сами уништимо своје ресурсе.“
Стручњаци се слажу да је проблем Србије управо у томе што постоји веома неравномерна расподела извора богатих подземним водама.
„Региони западне и источне Србије су богати подземним водама, као и високе планинске области Копаоника и Голије“, наводи Михајловић.
„У Шумадији и Војводини постоје значајне количине подземних вода, али лошијег квалитета, јер је он условљен и геолошким факторима. Дугорочном стратегијом водоснабдевања из седамдесетих година предвиђена је изградња површинских акумулација, међутим, до данас оне нису изграђене, па више од 80 одсто становништва и даље за пиће користи подземне воде.“
Прерада водених површина, попут бара, намеће се као могуће решење проблема у будућности, али Душан Михајловић сматра да то није добро.
„Можемо направити фабрику, па ћемо имати чисту и здраву воду за пиће, али сва та постројења која се изграде захтевају много труда и инвестиција“, истиче он.
„Наша земља има задовољавајуће хемијски и бактериолошки исправну воду за пиће, само треба да је правилним радом захватимо и решимо проблеме водоснабдевања. Треба утицати на друштво и околину да исту ту воду оставимо у онаквом стању у каквом смо је затекли, не загађивати средину у којој живимо. Ако будемо потенцирали изградњу фабрика за пречишћавање вода, може нам се десити да занемаримо и поменуту могућност очувања и ремедијације подземних вода.“
Наш саговорник напомиње да у Војводини постоји неколико локација где се уградњом филтера на заједничкој чесми у центру насеља омогућило локално водоснабдевање становништва. Та вода се претходно третира кроз одређене филтере који смањују концентрацију недозвољених хемијских супстанци испод границе максималне дозвољене.
Заливамо пијаћом водом
Немамо јасну поделу на техничку и пијаћу воду, већ ову исправну расипамо – упозорава професор Јовановић. – У неким деловима земље нема воде за пиће, а у другим се вода за пиће користи и за поливање улица, паркова и башти. Таква ситуација је у Београду, чији становници пију једну од најбољих вода у Европи. Међутим, исту троше и ЈКП „Водовод“ и за прање улица, иако би могли да је црпе из Саве и Дунава. Тај луксуз себи не могу да приуште ни најбогатије земље, а притом имају и веће ресурсе од нас. Пијаћу воду морамо да сачувамо за себе и за поколења.
Мачва као Исланд
Мачва лежи на огромном језеру термалних вода – истиче професор Јовановић. – Њеном експлоатацијом бисмо могли да смањимо утрошак енергије, по принципу Исланда. Да је користимо не само за бање, базене, већ и за пољопривреду, грејање зграда… Сада за то трошимо значајне количине енергије, а од воде бисмо могли имати огроман бенефит.
И подручје око Копаоника, попут Јошаничке Бање, располаже значајном количином ових вода, а слабо је искоришћен. Велики део ресурса одлази неискоришћен у реку, иако се у последње две године одређена количина користи за пуњење базена за рекреативно купање.
Користимо 10 одсто кише
„На територији територији Србије се, у просеку, излучи између 700 и 800 литара атмосферских падавина по метру квадратном, што укупно даје више од 70 милијарди кубних метара годишње“, напомиње Михајловић.
„Од те количине за пиће се користи свега око 600 милиона кубних метара, што је процентуално мање од 10 одсто. Део тих вода се процеди површинским путем, део испари, а део понире, што све доводи до закључка да Србија располаже значајним водним потенцијалом.“
