Српски туристи који се одмарају у Тунису ретко се одлучују да обиђу и нека места на северу Туниса која нису у програму агенција. Наш циљ је, управо,био да обиђемо овај, туристима мало познати, део земље.
Изнајмљујемо аутомобил и крећемо на кружну туру по северу Туниса. Обилазимо Тубурбо Мајус, Доуг, регију Була и Табарку, и стижемо до Бизерте, града на североистоку Туниса.
Улазимо у узаврели град, већ на први поглед другачији од осталих места које смо обишли: живљи је, веселији, модернији, мирише на Медитеран. То је, истовремено, последњи град који је колонијална Француска напустила, сигурно, искрено жалећи за изгубљеним.
Туристи у овај, још некомерцијализован град, не залазе много. Стари део града пун је продавница и малих ресторана, свуда се шири мирис кроасана и кус-куса. Све врви као у кошници. Најстарији и најсевернији град Туниса има изузетно пријатну климу, ветар ублажава велике врућине, тако честе у приморским градовима ове земље.
Долазимо до старе луке, смештене између велике тврђаве и трга, у којој се налази арапски кварт, уобичајеног назива Медина. Уске улице, високи зидови око приватних кућа, дворишта у којима се играју деца – слика свакодневног живота. У старом делу града налази се тврђава Касбах, из 17. века, коју су изградили Турци, на месту старе византијске цркве. Унутар високих и дебелих зидова тврђаве налази се џамија Ханафите.
Провлачимо се кроз гужву, покушавамо да пронађемо туристички биро. Потребнису нам мапа града и остале неопходне информације. И поред добре воље, изузетне љубазности – становници никако да схвате шта тражимо. Шаљу нас на неколико места – негде се продају авиокарте, негде сувенири… Тек после неколико покушаја, изашли смо на другу обалу Корнис и пронашли тражени туристички биро.
На наше изненађење, испоставило се да смо дошли у Регионално министарство туризма. Ни то нас није збунило. Као добро увежбани чиновници, који ту као раде, прошли смо поред запањеног обезбеђења, попели се на спрат и закуцали на прва врата. Добили смо мапу ужег центра града, а на наше питање где се налази Српско гробље, љубазне чиновнице нису знале да одговоре. Једна од њих се дискретно повукла и после неколико тренутака позвала нас да кренемо са њом.
Убрзо схватамо да нас је увела – нигде другде, него у кабинет помоћника министра туризама за регију Бизерта. Пуни наде да ћемо добити информацију до које нам је стало, представимо се и питамо за српске трагове. Благонаклоно, човек каже да зна где се налази Српско гробље, али да су гробље и костурница већ закључани, јер је рано послеподне празника Рамазана. Каже да гробље није лако пронаћи, па узима парче папира и почиње, уз објашњења, да црта. У једном тренутку прекида објашњавање и говори да ће нас он лично отпратити.
У потпуном чуду шта нас је снашло, слушамо како телефонира и обавештава некога да долази с гостима и да гробље мора да буде отворено. Пратимо његова кола и стижемо у тихи део града где се налази Војничко гробље, или Гробље војника Комонвелта, у оквиру којег се налази Спомен-костурница српским војницима.Ту леже српски војници који нису успели да се излече у Бизерти, у болницама које су биле отворене за прихват рањеника после повлачења преко Албаније.
Гробље је опасано високим зидом, подељено широким стазама у облику крста на четири дела. Једино је српски део посебно, ниском металном оградом, ограђен део гробља. Ту се, у сенци чемпреса, налази Српска спомен-костурница. Чувар је откључава, улазимо тихо, узбуђено.
У самој костурници постоје мање мермерне плоче, које су поставиле држава ФНРЈ, удружење бораца Првог и Другог светског рата, али и две плоче које су поставиле породице умрлих. Костурница дуго није била посећивана, али сада смо затекли венац амбасаде Србије у Тунису, на централној мермерној плочи, који наша делегација сваке године полаже у славу српским јунацима.
Палимо свећу, срца се стежу док прелазимо погледом и читамо на зидовима капеле 833 уклесана презимена преминулих српских бораца. Око капеле се налази још десетак скромних споменика јунацима који нису успели да преваре смрт и да се врате у домовину. Споменике су им подигли њихови ратни другови, команданти, саборци – ту, далеко од својих.
Гледам Љерку, видим врелину на њеним образима и поглед замућен сузама. Схватам да јој душа и очи плачу за судбином оних који леже на тлу жарке Африке, уместо у својој земљи. На питање Тунижанина да ли је ту сахрањен неко од њених, док она тако дубоко потресена покушава да сумира узбуркане емоције, одмахујем главом, неспособан да проговорим.
Љерка се присећа адмирала Гепрата, који је написао: „То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви… То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике – најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.”
Још неколико минута стојимо немо, одајући почаст тим храбрим сељацима. Напуштамо гробље и одлучујемо да кренемо даље. Поново следимо његова кола, којим нас води ка излазу из града. Опчињени, збуњени, и срећни и тужни због свега што смо доживели тога дана – крећемо даље, до петнаест километара удаљеног Мензел Бургиба, где се налази још једно војничко гробље, од укупно 24 војничка гробља на тлу Туниса, Марока и Алжира.
