БЕОГРАД – Разређено маслиново уље, вода и шећер у „100 одсто воћним соковима“, обичне травке у кесицама чаја, зачини помешани с прехрамбеним бојама и пасирани пасуљ у кестен пиреу, само су неки од начина фалсификовања хране.
У свету хране, кривотворење подразумева копирање робних марки познатих произвођача, али и штедњу на квалитету коришћењем јефтинијих сировина које немају никаква лековита и хранљива својства.
Анализа Удружења америчких потрошача показала је да је фалсификовање хране у свету порасло за чак 60 одсто, а најчешћи предмети фалсификатора су маслиново уље, чајеви, зачини, млеко, мед, млевена кафа, сирупи, вино, месо, риба, морски плодови, путер, алкохол и кондиторски производи.
– Маслиново уље често се разређује јефтинијим уљима, у обична вина додају се зачини којима се лажира њихова старост, у чајеве се додају обичне траве, а најпроблематичнији су они у филтер кесицама, који се често праве од отпадака, од онога што остане после сушења биља. Уместо кафе, продају се пржени кукуруз, јечам и остале житарице које нису штетне, али нису ни кафа – каже нутрициониста Милорад Вељковић.
Храна се фалсификује на више начина: мењањем правог састава коришћењем сличних једињења, додавањем адитива како би се створио привид оригиналног производа, али и додавањем недопуштених, штетних материја.
– По здравље грађана опасни су и оригинали, а камоли јефтиније копије сухомеснатих и млечних производа у које се, поред месног отпада, стављају разни штетни састојци како би те намирнице изгледале онако како су купци навикли и како би им се продужио рок трајања. Производи попут виршли, паризера и паштета праве се од отпадака меса, а у ту смесу се убацују разни додаци, адитиви, лед и емулгатори, који помажу да се маса уједначи и обликује – каже Вељковић.
Састав производа у Србији доступан је у прилично штурој декларацији, а мноштво лоших састојака скрива се од купаца, па по ценама најквалитетнијих производа конзумирамо и веома старе производе и оне који су пред истеком рока трајања. Колико је нека намирница здрава и какав је њен састав, потрошач у Србији ни по закону не мора да зна.
– Немамо правилник о декларисању, нити правилник о адитивима, као ни о алергенима. У нашем закону постоји могућност да удружења потрошача раде упоредно тестирање квалитета, али држава не жели да издваја новац за то – каже Едина Попов из Асоцијације потрошача Србије.
Чак и када није штетна по здравље, фалш производња сматра се преваром, самим тим што грађани плаћају нешто што нису добили, а у целој овој причи профитирају само они који су скупо продали јефтино направљену намирницу.
