Жеље су те које нас покрећу на остварење циљева, дајући нам енергију да идемо ка њима. Жеље су веома важне емоције. Као што нас страх покреће на удаљавање од нечега, тако жеље покрећу ка нечему. Али нису све наше жеље у домету наших моћи. Постоје жеље које можемо сами да остваримо, али и оне на чије испуњење не можемо да утичемо. Када нисмо у могућности да било шта урадимо како бисмо остварили жељено, тада почињемо да се надамо – желимо на пасиван начин. У свим ситуацијама у којима немамо моћ да допринесемо остварењу жељеног, остаје да се надамо.
Неке жеље су људима толико важне да са њиховим остварењем повезују своје постојање на овом свету или смисао свог живота. Када је нека од важних жеља осујећена, појединцу остаје да се нада да ће силе које су изван његове моћи повољно деловати и омогућити остварење.
Моћ надања омогућује појединцу да истраје у свом погледу на свет и онда када ништа у стварности не подржава његово гледиште. Када појединац схвати да се његова жеља са којом се поистоветио никада неће остварити, настаје слом његових представа о себи, другима и свету и јавља се оно болно осећање које зовемо очај или безнађе.
Надање помаже људима да издрже периоде неповољних околности, на које не могу утицати. Тада је нада светло на крају тунела које помаже да се поднесе и оно што би без тога било неподношљиво. Зато у тешким ситуацијама блиски људи једни другима помажу да одрже наду – да избегну или одложе очај. То раде родитељи са децом, здрави са болеснима, политичари са народом…
Нада може бити и заводљива. Људи улазе у емоционалне везе са надом да ће се изабрани партнер током времена ипак променити, да би касније, после неколико година, схватили да се то неће десити. Тада раскидају или се разводе.
Тачно је да би партнер могао да се промени када би то хтео, али искуство показује да се то ретко дешава. Зато је ова врста наде самообмањивање које зовемо лажна нада. Ипак, људи имају право да се надају све док постоји и најмања шанса да се нешто догоди. Некада чудима треба дати шансу. Питање је само колико дуго чекати.
Када људи одбијају да прихвате стварност, то чине зато што имају неку своју логику која такву стварност чини потпуно неприхватљивом. Када преиспитају уверења која творе ову логику, људи постају способни да прихвате и ону стварност која се раније чинила неприхватљивом. Лажно надање им више није потребно. Некада најбоље помажемо блиској особи не тако што је спасавамо од очаја и стварамо јој лажну наду, већ тако што са њом искрено разговарамо.
