Свако је повремено у ситуацији да треба да предложи или да захтева од неке особе – од детета или одраслог – да се понаша на одређени начин. Психолошким речником речено, у тим ситуацијама покушавамо да друге мотивишемо на одређену активност. Међутим, иако је уобичајено да говоримо да „неко некога мотивише”, стварност је да у односима између људи не постоји механички однос узорка и последице. Зато што свако за себе одлучује како ће да се понаша, ми немамо моћ да будемо узрок туђег понашања. Из истог разлога следи да не можемо другога да мотивишемо, већ само можемо да га позовемо да се понаша на одређени начин. Та разлика између узроковања и позивања је велика.
Иако је свако тај који себе мотивише или демотивише, нико није имун на поруке других људи којима га позивају да се понаша на одређени начин. Када некоме упутимо неку поруку, ми, бар за тренутак, утичемо на начин на који размишља. Ако, на пример, некоме поставимо неко питање, он, да би разумео постављено питање, мора себи да представи речи и појмове које користимо у датом питању. На тај начин наша питања и наше поруке утичу на менталне токове других људи.
Да би наше поруке имале значајнији утицај на друге, треба да „дотакну” систем вредности особе којој су упућене. Ако се порука тиче нечега што другоме није важно, она на њега неће да утиче. Што је особи важнија вредност коју порука „дотиче”, то је већа вероватноћа да ће утицати на њено понашање.
Ако желимо да се неко, дете или одрасла особа, ангажује у некој активности, тада је најбоље да му ту активност представимо као добар начин на који може да оствари неку од својих високих вредности. И зато је добро да знамо или да погодимо шта је некоме важно.
Исти принцип важи и за ситуације када желимо да утичемо на особу да се не понаша на неки одређени начин. Нежељену активност треба јој представити као негацију неке од њених високих вредности. Ако, на пример, желимо да дечака од 12 година, који се бави тенисом и коме је идол Новак Ђоковић, одвратимо од пушења цигарета, тада поруке које су усмерене на то да пушење нарушава здравље, вероватно неће бити учинковите. Младима у тим годинама здравље је нешто што се подразумева; верују да ће вечно бити здрави, тако да им здравље није вредност. Сасвим је друкчије са поруком да пушење смањује кондицију за бављење спортом.
Ако желимо да се људи који су нам блиски, које волимо, понашају на начине које сматрамо исправним, а не на начине које сматрамо штетним или ризичним, тада је најбоље да размислимо како је најбоље да утичемо на њих. Како их познајемо, неће бити тешко да откријемо на коју њихову вредност треба да апелујемо.
