Познато је да израз хедониста означава особу која тежи сталном уживању. Хедонизам себи могу да приуште људи чије је богатство толико да су постигли „финансијску слободу” тако да могу до краја живота само да уживају. Хедонисти у нашој средини су нека деца богатих људи, која су навикнута да добију све што пожеле. Али, сасвим неочекивано, у ову групу спадају и нека деца из средње или чак ниже класе. Разлог је тај што су њихови родитељи сматрали да су добри родитељи само ако своју децу усрећују, ако им на разне начине детињство чине срећним.
На први погледа нема ништа лоше у томе да неко жели да стално или да што дуже и што више ужива у могућностима које му пружа живот. Хедонизам подразумева да постоји неко други ко брине и води рачуна о оним обавезама и животним детаљима који су непријатни, у којима није могуће уживати. Трајни хедонизам је могућ само у случају људи који имају неког другог који за њих обавља све непријатне животне послове. То хедонисте чини зависним од других, најчешће од родитеља који настављају да „усрећују” своју одраслу децу.
Хедонисти по правилу нису успешни људи. Разлог томе је што је за успех потребан систематичан рад. А способност за систематичан рад подразумева да ће особа себе да натера да ради и онда када јој се не ради – када јој је рад непријатан. То је она способност коју хедониста није развио. Сваки пут када треба да донесе одлуку да ли да уради нешто што је непријатно, а добро и корисно, или нешто што је само пријатно и забавно, хедониста ће изабрати ово друго. Ако је потребно да данас уради нешто непријатно да би му сутра, у будућности, било пријатно, хедониста ће то да одложи или неће да уради. Због тога хедониста је оријентисан само на садашњост, на уживање у пријатности садашњости. Проблем наступа онда када та будућност постане садашњост, када се хедониста нађе у неповољним околностима за које се није припремио. Живот функционише тако да онај ко данас није урадио нешто непријатно да би му сутра било пријатно, за неко време наћи ће се у ситуацији да се осећа врло непријатно.
Желећи да детету показују љубав тако што му угађају, родитељи га чине неспремним за одрасли живот. Важан задатак сваког родитеља јесте да дете натера да ради и оно корисно а за дете непријатно. Тако дете стиче отпорност на непријатност коју зовемо радна навика. А када дете стекне радне навике, тада ма колико волело да ужива, неће бити хедониста. Тада ће имати способност да брине о задовољству у будућности, тада ће моћи да буде „ковач властите среће”.
