Једна од веома пожељних и цењених особина личности јесте духовитост. Бројна истраживања партнерских односа показују да жене, на пример, наводе духовитост као једну од веома важних особина претпостављеног идеалног партнера. Духовита особа је због свог развијеног осећаја за хумор радо виђена у сваком друштву. Шта је у ствари духовитост?
Ако пођемо од етимолошког значења речи, духовитост означава „окретни дух”, особу чији дух не мирује ни када је особа мирна. У психолошком смислу духовитост означава особу чији су ментални процеси живахни, тако да нас она често изненађује својим оригиналним начином на који доводи појмове у међусобну везу. Духовита особа је креативна, али резултат њеног стваралаштва нису практичне ствари већ су нова значења. Она је особа која се игра, а предмет њене игре су менталне слике, појмови и речи.
Када у друштву духовите особе чујемо њене „разгибане” асоцијације, оне утичу на наше менталне токове: напуштамо менталне рутине и почињемо и сами да се поигравамо са менталним представама. Управо због тога што својим асоцијацијама „голица” менталне токове других и чини да се и они опусте и орасположе, духовита особа је омиљена у друштву. Она своју игру, свој „дух” уноси у дато друштво – она га анимира.
Да би неко био духовит, мора да буде опуштен, јер једино у стању опуштености особа може себи да дозволи играње са асоцијацијама. А када је неко опуштан и када се игра, тада је и спонтан. У томе је још једна социјална моћ духовитих, јер не само да је у њиховом друштву тешко осетити досаду, већ нас позивају да сами постанемо спонтани.
Због свега тога веома духовити људи се тешко одупиру позивима да уђу у друштвену улогу забављача. Иако је пријатно проводити време у друштву некога ко нас својом духовитошћу забавља и опушта, ипак је за квалитет властитог живота важније да пронађемо и изразимо властиту духовитост. Бројне су ситуације у животу у којима духовити однос према себи, другима и свету могу да нам помогну.
Иако многи мисле да је духовитост израз урођеног талента, данас знамо да је духовитост способност која се од детињства учи и развија. Ако је детету дозвољено да машта, да се игра са менталним сликама, да необично повезује појмове, оно ће кренути путем духовитости када схвати да неке његове речи забављају друге. Ако детету забранимо да се „глупира” и тражимо од њега да буде увек озбиљно, оно неће имати шансу да развије духовитост. Када детету које се игра, претварајући се да је кашика авион, родитељ говори да то није авион, већ кашика, он не развија дететову рационалност, већ гуши његов дух. А дух је, ипак, наше највеће богатство.
