Повремено смо сведоци бруталних злочина који нису мотивисани мржњом и осветом ни остварењем неке значајне користи. Типично је да починиоци показују равнодушност према жртви и њеној породици, и да немају осећање кривице. Починиоци оваквих злочина – људи без савести – некада су добијали дијагнозу „психопата”. Како многи погрешно мисле да је психопатија ознака за сваку озбиљније ментално поремећену особу, данас људе без савести сврставамо у антисоцијално или дисоцијално поремећене личности.
Њихов однос према другима је нека врста сталног пасивног непријатељства. Друге људе доживљавају као предмете или објекте, а не као људе. Зато нити могу да саосећају нити да осете кривицу.
Дете се рађа без свести о последицама својих понашања по друге. Како нема способност да саосећа са другима, нема ни савест. Оно тек треба да научи да други људи имају осећања, да су туђа осећања важна и да оно о њима треба да води рачуна. Тако стиче основу за друштвено понашање. Детету може изгледати веома забавно да угризе друго дете и да га расплаче. Али исто то дете се запрепасти колико њега боли када му друго дете узврати угриз. Тако дете научи да други људи нису само покретне слике, већ да и они исто као и оно имају осећања. Оно тако учи да не треба да ради другима оно што не жели да други раде њему.
Осећање за друге људе израста из особиног осећања за себе. Особа зна да као што су њој важна властита осећања, тако су и другоме важна његова осећања. Када особа почне да у другима види себе, настаје основа за пријатељски однос. Последица овог поистовећивања са другима је веома важна: оно што особа ради другоме на једном нивоу свести доживљава као да ради сама себи. Тако не само да постаје способна да са другима саосећа, да их сажаљева и да се у њих уживљава, већ и да осећа кривицу када схвати да је неоправдано узроковала да се други пати.
На психопатски поремећену личност треба гледати као на животни стил, као на особу која је током свог развоја и каснијег живота имала сличан однос према људима. Од тинејџерске бруталност према животињама и вршњацима, до касније бруталности према одраслима.
Некада су психопатске структуре личности настајале као последица занемаривања или злостављања детета. Данас откривамо психопате и међу одраслима који су у детињству били веома размажена деца.
Криза друштвених вредности и транзиција су створили друштвену климу у којој је много људи преузело предаторску логику. Када човек без савести уради нешто драстично, о њему читамо у новинама. А до тада је међу нама непрепознат – иако може бити веома успешан и познат.
