Разговарамо данас Петар Солар, лекар и поета, и ја. Написао је неколико значајних књига поезије и прозе. Њему, и као лекару (научио да лечи и узроке и последице)и као поети,(копка га инспирација смисла живота) није јасно зашто нам се дешава то што не желимо и што не волимо…?
Зашто не можемо све то да исправимо, кажемо не?! Мени све јасно оног тренутка када отворим дневне новине и видим наслове,причу и садржај вести ,суштину поготово. Ухапсили директора банке,он члан највеће опопзиционе партије.Оптужба- одобравао кредите а није смео. Првом човеку странке, у чијем је председништу ухапшени директор банке члан каже да му није лако кад је чудо за ту вест да је ухапшен. Мени је ,збиља, све јасно. Јасно је, дакако да је јасно!
Али у желуцу мучнина.И њему! И жао нам и криво.Он ,као утеху,почео да ми набраја познанике који су добили астрономско увећане рачуне за струју, мени јасно али ми криво што нема помоћи.Опет мука од немоћи.И тако Петар и ја све негде до пола два.У том сети се он.Изашла ми је збирка песама. Зрачак наде завлада .Радост заповеди-љубав.И срцима да је преиспитају! Свест нам се окупа у оптимизму. Кренусмо. Он би још неке рукописе да заврши . Ја у 15-естици читам његову песму “Очев сат” и враћајући се у све што сам такође волео, али оне мучнине ми то затрле и потиснуле негде дубоко па ево пожурих да вам предложим исто.Читајте “Очев сат” и чистите себе. Осетићете, будите сигурни, колико је то вредније од информације да ли Ана Бекута често даје Мркоњићу прилику за секс, да ли она пева гласом или задњицом,..!Биће вам јасно колико је битније да су рудари Колубаре произвели хиљадру тона угља више него прошле године од тога којим поводом , кад и ко је то саопштио. Итд.итд,итд! Ево откуцава „ Очев сат“.
На сјајном поклопцу
Мог очвевог сата
Ћирилицом пише:
Моме сину-тата
Било је то давно
Слика је још жива
Игро сам се с децом
У сенкама шљива
Облачиће мирне
Као бела стада
Чешљао је ветар
Изнад винограда
Сутон је падао
На очево лице
Сањао сам сине
Неке беле птице
Узми овај сат
Чувај га и пази
Ја сам већ уморан
А сунце залази
Време које прође
Неће да се врати
Једном ћеш га и ти
Своме сину дати
Узео сам сат
Ставио на уво
И очево срце
У њему сам чуо
И прође ме језа
Нека чудна зима
Кад сам му видео
Росу у очима
Пришао сам брзо
Сео му у крило
И питао тихо
Тата шта је било
Пригрли ме чврсто
И приви на груди
Само се ти играј
И добар ми буди
Па додаде благо
Са призвуком туге
Ја ћу скоро поћи
На пут преко дуге
Ујутро сам хтео
Да пробудим тату
Милујући прстом
Поклопац на сату
Устани татице
Липов чај те чека
Моја мала рука
Ливада и река
Обећо си јуче
Да ћемо на реку
Где си некад и ти
Шето уз мог деку
Видећемо сунце
У гранама ива
И лет ластавица
Изнад родних њива
У соби тишина
И време је стало
Само срце сата
Гласно је куцало
У души ми почеше
Крици да се роје
А срце са сатом
Куцало је моје
Зрачак сунца му је
Нестао са лица
Летео је к небу
Као бела птица
Дочека га пљусак
Изнад нашег луга
На источном небу
Појави се дуга
Боже ако тамо
Беле птице живе
Зашто сузе капљу
Са небеске шљиве
Немоћан и тужан
Ја сам оца звао
Да му вратим сат
Који ми је дао
Неко ми је дугу
Показао само
Буди јунак сине
Твој тата је тамо
Тамо иза дуге
Рече ми још неко
Биће увек с тобом
Иако далеко
Протекло је време
Имам и ја сина
Личи баш на мене
Из оних година
Загледан у прошлост
Свог јединца гледам
Сат ми је у руци
Али му га недам
Зато што ће увек
Све док ја постојим
Куцати са срцем
Очевим и мојим
Извор: Седма сила
