Дуге које ‘стоје натрашке’ – симптоми који научнике обливају хладним знојем. Иако су људи у умереним, медитеранским, суптропским и тропским пределима планете навикли да виђају искључиво нормалне лукове дуга, који настају рефракцијом соларне светлости кроз капљице кише, све је више показатеља да се у нашој атмосфери догађају промене које над овим подручјима доносе феномене који се иначе могу видети само у поларним и суб-поларним подручјима планете.
Прошлог лета над Есексом, у Великој Британији, је било снимљено поларно светло чудесне љубичасте боје, док су Американци гледали у црвену поларну светлост која се видела јужно чак до Аркансаза.
Ова година је препуна чудесних атмосферских и геомагнетских аномалија; прво соларни лук над Хаваном којег су створили ледени кристали, затим је вец́ина планете била прекривена тмастим облацима који су створили бројне торнаде, олује, поплаве и пијавице, а пре неколико дана смо по први пут имали прилику да видимо како изгледа геомагнетна олуја коју Сунце није проузроковало.
Последњи у низу необичних феномена су обрнуте дуге, које су чак снимљене и на подручју бивше Југославије.
Небески осмеси или предзнаци леденог доба?
Circumzenithal arc – небески осмеси или обрнуте дуге настају готово у зениту, када је Сунце близу хоризонта и то захваљујуц́и великим и стабилним хоризонтално смештеним шестостраним кристалима леда који настају у облацима Cirrus на висинама вец́им од 5000 метара.
У поларним областима су овакве дуге обично део компликованог оптичког феномена који се назива Кернов лук (дуга). Наиме, Х.Ф.А. Керн је 1895. године први пријавио сложени оптички феномен у нашој атмосфери који је садржао соларну ауру, соларне псе или Пархелион и често по два „небеска осмеха“ на различитим висинама. Први такав модеран феномен је снимио Марко Микила у Финској 2007. године иако су бројни поларни посетиоци пријављивали делове Керновог лука с времена на време.
Небески осмеси су полако али сигурно у последњих тридесетак година почели да путују „на југ“ заједно с још једним интересантним новитетом, а то су изразито ниски облаци ундулатуси асператуси који су тек 2009. званично класификовани као најновија врста облака.
Иако се у САД-у и Канади небески осмеси могу видети углавном са пархелионом, Велика Британија је за њих постала уобичајено налазиште тек средином осамдесетих година, док је југ Уједињеног Краљевства још увек остао зачуђен оваквом појавом, нарочито због чињенице да су овакви феномени најчешће заклоњени облацима из доњег дела атмосфере.
Након што је пре неколико дана у близини Бања Луке виђена једна од обрнутих дуга, с правом се питамо колико је наше тренутне облачности формирано од стабилних и великих кристала леда и како је нешто тако могуц́е на самом крају календарског пролец́а на северној хемисфери?
Термалини су склоп свих највец́их морских и океанских струја. Захваљујуц́и једној од њих, мексичкој струји, Северна Европа ужива у топлим летима и умереним зимама. Њен утицај се осец́а све до Исланда, а Медитеран (захваљујуц́и истој) има значајне количине падавина што директно, што индиректно.
Непосредно након изливања сирове нафте из Дееп Хоризона ова океанска струја је била готово нестала, иако се с годинама релативно опоравила. Након уливања милиона галона нафтних дисперзаната поново је успорена. С обзиром да нафта и даље цури из Дееп Хоризона, чини се да је ово још један од узрочника дестабилизације климе.
Може се приметити како нестају најхладније и најдубље океанске воде. С обзиром да је овај ефекат углавном зависан о промени, тачније смањењу салинитета морске воде и огромном дотоку слатке воде, испрва се чинило како је ово савршена вест за присталице глобалног загревања, а заправо то је само још један доказ да највец́е морске струје неповратно нестају или се значајно смањују.
Свима онима који се сећају текстова о ефектима Ел Ниња и Ла Ниње током 80-их година XX века, који су значајно загревали подручја Екваторијалног Пацифика, је требало бити јасно да наша мора и океани пролазе кроз промене које ће свакако имати утицај на планетарну климу.
С друге стране, мора која се никада нису залеђивала, су постала места на којима рапидно расту необичне морске леденице које убијају све што им се нађе на путу. О овоме необичном феномену слике говоре више од хиљаду речи.
Како на небу, тако на Земљи (и у мору)
Након бурног врхунца 24-годишњег соларног циклуса који значајно утиче на регулацију климе на планети и стварању облачности, након бројних експлозија супернова – које су у прошлости утицале на највеће нестанке и настанке врста – па стога верујемо да и сада имају исти учинак, након изузетно снажних вулканских ерупција, па чак и тектонских поремећаја попут потреса у Јапану који је створио аномалију у планетарној гравитацији, почиње бити јасно да узроке за планетарне климатске промене не можемо тражити само на Земљи.
Свима онима који се не дају збунити од букача попут Била Гејтса и Ала Гора (добитника Нобелове награде за мир коју је добио на свом „свесрдном“ раду у промоцији опасности од глобалног затопљења) је сасвим очигледно да климатске промене имају бројне и наоко неповезане окидаче о којима се јако мало говори, а још мање истражује.
Али, то није све. НАСА је почетком 2012. писала о необичном деценијском феномену, полаганог али све очигледнијег спуштања облачности према тлу. Осим што се облаци све више и више множе, они су све ближи планети што пак значи да облаци који су ниже у атмосфери могу утицати на ефикасније хлађење Земље.
НАСА је, у савршеној синхронизацији с алармистима глобалног отопљавања, известила како такви облаци „могу помоћи у ефикаснијем хлађењу Земље“. Ишчитамо ли овај податак без пропаганде, рекли бисмо да ова позната свемирска агенција на све могуће начине не жели да призна колико искривљује податке и колико је већ очигледно да смо до грла „у облацима.“
Подука из далеке историје
Земља је, хронолошки гледано, ледена планета. Истраживањем ледених кора у поларним капама, утицају глечера по пределима планете, настајању и нестајању врста, Земља је углавном била прекривена глечерима који су досезали све до јужног дела Балкана, у нашем непосредном окружењу, док је за време глацијације ниво океана и мора био много нижи. Сваки крај глацијације доносио је топљење ледене коре и поплаве на глобалном нивоу.
Током геолошке прошлости планета је прошла кроз три ледена доба у предкамбрију, тачније у протерозоику (пре 940-615.000.000 година). Након тога је уследило ледено доба у девону (пре 400.000.000 година), те у горњем карбону и перму (пре 295.000.000 година).
Последње ледено доба је наступило прије два милиона година, а завршило се с маленим осцилацијама на појединим деловима планете, пре отприлике 10 хиљада година.
У Wikipediji стоји како је последње ледено доба у пределу Алпа почело пре 130 хииљада година, док је Северна Америка углавном имала сталне и дуге периоде леденог доба. На подручју овог континента лед је отприлике био дебео километар и по, док је Јужна Америка била много мање погођена истим.
Наиме, у Аргентини су ледници били распрострањени само до 40-тог степена јужне географске ширине. Једино у Африци нису нађени никакви докази о леденим добима и ледницима, те због тога можемо сматрати како је овај континент био поштеђен глацијације кроз своју геолошку прошлост.
Најновија истраживања претпостављају како је за време последњег леденог доба лед прекривао 24 милиона квадратних километара Земљине површине која је данас без леда. За такву количину леда, океани су требали бити нижи за најмање 180 метара, што веома добро можемо видети на примеру Британије која је за време последњег леденог доба била део Европе, а на делу који је данас потопљен живеле су бројне животиње и људи.
Интересантно је споменути да је Холандија за време последњег леденог доба била прекривена с 600 метара леда – што је заправо био најдебљи ледени покривач у Европи. Остатке утицаја ледника можемо пронаћи и на тлу Словеније у Крањском и Сорошком пољу, Љубљанском пољу и долини Соче, док се у Хрватској утицај ледника могао приметити у Рујанској Коси и Красном пољу на Велебиту.
Утицај последњег леденог доба се у БиХ може видети на планинама попут Бјелашнице, Височице и Вележу, а у Црној Гори на Дурмитору, док је у Македонији утицај ледника видљив на планини Шара, у Србији на Копаонику и Старој и Сувој планини.
Како год било, наша геолошка историја би нам требала открити и евентуалну будућност: Балкан би ускоро поново могао постати део залеђене тундре с подручјима хладних степа, и са појединим областима прошараним шумама.
