Како је комунистички режим уцењивао, прогонио и понижавао писца „Српске трилогије“ и његову сестру Мир Јам.
„Српска трилогија“, одисеја ратника-сељака у Великом рату, коју је записао Стеван Јаковљевић, и сентиментални романи његове сестре Милице, познатије као Мир Јам, део су опште културе у Србији већ 80 година.
Стеван и Милица Јаковљевић
Старији Београђани још се сећају новембра 1962. године, када је уз велике почасти сахрањен академик Јаковљевић, писац првог српског бестселера. Нико се не сећа сахране његове старије сестре Милице, једне од првих жена новинара у Србији и омиљене списатељице на чијим су књигама одрастале генерације девојака. Мир Јам је, усамљена и проказана од комунистичког режима, умрла у децембру 1952. године.
Милица је током окупације одбила да добро плаћен посао ради у Недићевим окупационим новинама да не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву. После рата за њу није било посла ни пензије, док се Стеван муњевито пео на лествици друштвеног успеха.
Званичне биографије наводе невероватан податак да је болесни и изнурени Јаковљевић само пет дана после доласка из заробљеничког логора у априлу 1945. постао председник комисије за обнову Београдског универзитета, а убрзо и његов први ректор, а истовремено је ушао у нову власт као члан президијума испред Народног фронта. Два пута је биран за посланика у Већу грађана Југославије. Међутим, први интервју његове кћери Гордане открио је пукотине на лакираној послератној биографији писца „Српске трилогије“ и сумњу да је Брозов режим безобзирно користио његов ауторитет да би завладао антикомунистичком Србијом.
– Стан је општински, ја од тате ништа нисам наследила. Право да кажем, и не треба ми. Моје највеће наслеђе су успомене које ми је оставио – открила је 1986. Гордана Јаковљевић новинару који ју је интервјуисао у Стевановом предратном стану.
Показало се да је славном писцу и научнику, као и осталим „буржујима“, конфискована имовина!
– Кад је штампана „Српска трилогија“, тата је, пред рат, купио један плац на Дедињу, повише „Звездиног“ стадиона. Можда је мислио тамо да сагради кућу, не знам, али је онда дошла окупација и одвели су га у заробљеништво. После ослобођења, плац су нам одузели – навела је Гордана Јаковљевић.
Оца је описивала као веома скромног човека, који је као ректор универзитета могао да има већи стан, али је сматрао то неморалним.
– Говорио је: „По две породице станују у једном стану, а ја да се ширим. Од срамоте не бих могао да уђем у већи стан“ – сећала се Гордана Јаковљевић речи свог оца који је прославио скромног српског војника као правог победника Великог рата.
Због симпатија према правим херојима, српским војницима сељацима, Јаковљевић је пре Другог светског рата трпео оштре критике салонских генерала. После рата поново је имао проблема с генералима због књиге „Велика забуна“ у којој је описао слом југословенске војске у априлском рату 1941. због издаје пре свега хрватских официра. Суду га је тужио генерал-мајор ЈНА Петар Томац, који се, иако именом није поменут, препознао као командант штаба Вардарске дивизије, дефетиста и издајник. Томац је дезертирао и постао пуковник у Павелићевој војсци, а 1944. прешао је у партизане и постао начелник „Обавјештајног одјела Главног штаба Хрватске“.
Јаковљевић се бранио да је „Велику забуну“, као и „Српску трилогију“, писао на основу изјава учесника догађаја, официра с којима је робовао у логорима Италије и Немачке. Касније је Јаковљевић признао да су разочарани српски официри (хрватски и словеначки су одмах пуштени) прво радо давали изјаве о слому војске, а касније су хтели да му узму сведочења у страху како ће ти искази бити употребљени.
– Једни су се опредељивали за владу у земљи, други за емигрантску у Лондону, а известан број за народноослободилачки покрет у отаџбини. У почетку је то била притајена борба, али је временом узимала све оштрији замах. Многи од краљевских официра, који су ми у првом моменту огорчења давали податке, сад су се покајали и тражили прилику да ми одузму рукопис – јавно је причао Јаковљевић.
Између редова је оставио сведочанство да су рукописе о слому Југославије сачували управо његови сапатници, краљеви официри, који нису хтели да се врате у Брозову Југославију.
Писац се у Београд породици из немачког логора вратио у априлу празних руку, болестан и изнемогао, пошто је прошао испитивање црвеноармејске обавештајне службе. Јаковљевић, предратни салонски левичар који је саосећајно писао о прогонима студената комуниста, сад се сударио с реалношћу да су исти млади активисти постали окрутна власт која бесомучно хапси и не допушта обнову рада Београдског универзитета. Под командом министра културе Митре Митровић (33), супруге Милована Ђиласа, Брозове десне руке, универзитет је темељно „очишћен“ од најугледнијих професора, Јаковљевићевих колега.
Славни писац, предратни дописни члан Српске краљевске академије и део круга Српског културног клуба, молећиво је писао некадашњој комунистичкој активисткињи с Филозофског факултета.
– Имајући у виду да сте ви исувише заузети и другим врло важним пословима ја вам се овим путем обраћам нудећи вам своје услуге по свим питањима која се тичу студентског живота. Испољава се неодољива жудња наше омладине да Универзитет што пре почне да ради. Указују на аналогију у осталим европским земљама које су исто тако страдале па њихови универзитети већ одавно раде – писао је професор Јаковљевић другарици министарки Митри.
Универзитет је у јесен 1945. отворен, а он је постављен за првог ректора. На мала врата полако је вратио на посао већину професора којима су комунисти забранили рад. Међутим, то је имало своју цену. Јаковљевић је у јавности постао трибун Титовог режима који није смео именом да помене „Српску трилогију“.
– Некада сам написао једну књигу у којој сам представио онога нашег малог човека који је несебично гинуо по разним бојним пољима, много пута непотребно, грешком високих штабова – говорио је Јаковљевић на митингу Народног фронта 1945. године.
Упркос изразима лојалности, укључујући писање панегирика Титу у женским новинама Митре Митровић, Стеван Јаковљевић није могао да спасе своју сестру Милицу. Легендарна Мир Јам, искусни новинар и публициста, 1945. узалудно је покушавала да се запосли – „револуционарни песник“ Оскар Давичо потписао јој је професионалну осуду.
– Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир Јам – грмео је Давичо на седници Савеза књижевника Југославије.
Молба за запослење Мир Јам одмах је одбијена с образложењем да је имала прекид у раду десет месеци, због чега је изгубила статус новинара. Прећутано је да је „прекид“ наступио јер је Милица одбила да ради у окупационој штампи.
Мир Јам је нестала из јавности, а робусне припаднице АФЖ шамарале су девојчице које би виделе с њеном књигом. Отишла је 1951. у Удружење новинара с молбом да јој дају потврду о дугогодишњем раду како би добила пензију. Тамо су јој рекли да прво мора пред одговарајућим комисијама да докаже да током окупације није „окаљала националну част“. Мир Јам је умрла 1952. сама и у беди, јер није дозвољавала да о њеној части одлучују комунисти.
– Врло бедно је живела после рата, али се никад није жалила. Тата је увек био ту да јој помогне, а после је успео да јој изради неку пензијицу, али ни она није била довољна, једног дана била сам сама у стану кад звони телефон: „Милица Јаковљевић је умрла“, знате како они то тако јављају. Кад је тата дошао и ја му рекла да је тетка умрла, први пут сам видела да тати теку сузе – испричала је тек три деценије касније Стеванова кћи Гордана.
Ко су били „они“ који грубо јављају о смрти ближњих није објаснила.
АУТОРСКА ПРАВА ЗА УГАЉ
Мир Јам је „рехабилитована“ тек 1972. постављањем представе „Рањени орао“ по њеном роману на сцену Атељеа 212. Родбину која је мислила да има ауторска права изненадио је тада бивши београдски књижар Иван Веселиновић који се појавио с уговором из 1946. којим му је Милица Јаковљевић пренела сва ауторска права. На позадини документа Мир Јам се захваљивала „анђелу чувару“ Веселиновићу јер јој је „дао новац да купи нешто угља“ да се не смрзне. У расправу о ауторским правима се умешала и општина Стари град, подсећајући да је Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантованих 10 одсто.
Извор: Новости
