Др Војислав Суботић (Нови Сад, 6. јануар 1859 — Београд, 4. децембар 1923) је био српски хирург, један од оснивача Медицинског факултета у Београду, на коме је био професор, шеф хируршког одељења Опште државне болнице у Београду, водећи хирург у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Објавио је низ радова из области абдоминалне хирургије, урологије, ортопедије. Његово име је у толикој мери повезано са оснивањем, развојем и афирмацијом српске оперативне медицине да се умногоме може тврдити да је био отац практичне хирургије у Србији.
Лекар и хуманиста
Име В. Суботића је толико повезано са оснивањем, развојем и афирмацијом српске оперативне медицине да се са правом може тврдити да је он био отац практичне хирургије у нас. Последњих 40 година његовог живота представља изузетан пример стварања практичне „хируршке школе“ у Србији.
Војислав Суботић је био син песника Јована Суботића и његове супруге Савеке који су живели у Новом Саду, где је он рођен 1859. године. Међутим, основну школу је учио у Загребу, да би гимназију, касније учио у Карловцима, а завршио у Новом Саду. Медицинске студије је започео у Бечу, да би за време српско-турског рата (1876), као добровољац у 17. години живота учествовао у борбама на Дрини. Затим наставља студије у Паризу, а промовисан је у својој 22 години за доктора медицине 1881. у Бечу. Као млад али веома даровит и амбициозан лекар, његова жеља је била да се даље усавршава. По завршетку студија ради на патолошкој анатомији, а затим је примљен као аспирант на Хируршку клинику проф. Е. Алберта, познатог чешког хирурга, који је од 1881. био професор хирургије у Бечу. Предложио је шав у дигестивној хирургији, касније познат као „Албертов шав“.
Др В. Суботић је као млад хирург започео своју праксу у Земуну 1884. године када је постављен за градског физикуса и „примарног лекара“. Касније је основао прво хируршко одељење Земунске болнице. На позив Српског санитета, иако млад хирург, отворио је прво хируршко одељење у Београду 1889. у тадашњој Палилуској болници.
Искуства др Суботића, стечена у рату са Бугарима и Балканском рату (1912-1913), заснована су на повредама малокалибарским оружјем, које не проузрокује велика разарања ткива. С обзиром да је радио као грађански а не као војни хирург у Београду, нису му стизали многи од тешких рањеника који су страдали још на бојишту или убрзо по рањавању. Радећи у Палилуској болници, све до 1907. када прихвата место шефа болнице на Врачару (некадашња Општа државна болница), др Суботић је својом енергијом покушао и успео, д запуштене болничке прилике измени до те мере да је болница постала једна од најбољих установа тога времена. Био је строг и ауторитативан шеф.
За председника СЛД изабран је 1906. први пут. Др Суботић је учествовао у ратовима 1912-1918. и радио као грађански и у својству војног хирурга. У рату са Бугарима и Балканском рату радио је у позадини, Београду, где су стизали рањеници са бојишта. За време Првог светског рата он је као резервни санитетски пуковник радио у Београду, а потом у Нишу. Не желећи да падне у ропство непријатеља, евакуисао се преко Албаније, иако је његово здравствено стање било тешко због стенокардичних напада, које га је пратило током остатка живота. Оронуо и ослабио, а више није имао своје хируршко одељење, он одлази у Париз и Лондон, где је радио (1916-1918) у интералијалној комисији као наш делегат, користећи своја широка познанства у иностраним лекарским круговима. У Лондону је одржао предавање „О епидемији пегавца у Србији 1914-1915. године“.
Конструисао је 1916. шину за имобилизацију бутњаче и приказао је у Париској академији медицине, због чега је, а и за остале значајне услуге нашег санитета Париско хируршко друштво изабрало га 1916. за свог члана. Др Суботић је био један од првих хирурга у свету који је применио репарацију крвног суда уместо подвезивања. Почетком 1918. он се вратио на Крф и ставио на располагање министру војном, одакле је отишао у Солун. Ту му је понуђен безбедан рад у позадини Солунског фронта, међутим, он то није прихватио. Тражио је да ради на фронту и изабрао Другу армију, чији је командант био војвода С. Степановић, и у њој су радили његови ученици. Искуство др Суботића и његови савети често су помогли да спасу велики број тешких рањеника. Прешавши Солунски фронт заједно са својим ученицима и сарадницима радио је у „Пољској хирушкој болници“ у Драгоманцима.
Она је саграђена по његовој идеји и могла је да служи на част својим хирурзима и по завршетку операција добила велику похвалу од стране војводе Степановића. Поред тога, др Суботић је био одличан посматрач, систематичан и студиозан научни радник. Својим успесима у раду и саопштењима стекао је глас ванредног ратног хирурга, јер је био покретач и носилац епохе савремене хирургије у нас. Није случајно изабран у то време за члана Друштва ратних хирурга САД и Енглеске.
Идеја за оснивање Медицинског факултета у Београду потекла је још давне 1898. када је Народна скупштина Србије донела одлуку да се Велика школа у Београду подигне на степен Универзитета. На основу израђеног пројекта комисије из састава СКА и Велике школе, тек законом из 1905. ова промена је извршена, али Медицински факултет није отпочео са радом. Међутим, уз меморандум СЛД, тадашња влада је одредила комисију у саставу: др М. Јовановића, др В. Суботића и др. Ђ. Јовановића, да израде Нацрт организације будућег Медицинског факултета. Ова акција уродила је плодом и маја 1914. Скупштина Србије донела одлуку о отварању Медицинског факултета. Први светски рат је омео извођење овог плана и тек по завршетку рата 20.02.1920. је почео административно функционисање Медицинског факултета у Београду.
После дугогодишњег и напорног рада др Суботић је поставио темеље прве хируршке литературе у нас и постао отац не смао српске хирургије, него целокупне оперативне медицине. Због својих заслуга, изабран је 1919. за редовног професора хирургије. За првог декана новооснованог факултета изабран је проф. др М. Јовановић – Батут, а први продекан постао је проф. др Суботић. Следеће, 1921. он је изабран за декана. Његов избор за декана, утицао је на оживљавање свих делатности Медицинског факултета. У исто време је основао и Прву хируршку клинику, чији је први директор био лично он.
Улица др Суботића – ко то меша писма?
За допринос медицинској науци и хируршкој пракси проф. др Суботић је за живота добио највише награде, одликовања и признања. Поред тога, што је већ наведено, био је члан Француског, Немачког и Међународног хируршког друштва, Пештанског лекарског друштва, члан Париске академије медицине. Међутим, највећа награда му је била, како је сам једанпут рекао, поштовање и љубав његових ђака. Проф. др В. Суботић је преминуо децембра 1923. у Београду у 64. години живота.
Извор: Википедија, Глас јавности / приредио: Др Михајло Молнар
Др Суботић је 1922.године објавио „Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912 – 1918.“ У том Поменику је написао и дирљив текст о зету проте Стеве Димитријевића, др Добривоју Митровића, који је преминуо од пегавца почетком 1915.године у Призрену.
Српско лекарско друштво је 2011. године, на иницијативу Секције за историју медицине, чији је председник проф.др Брана Димитријевић, урадило фототипско издање овог „Поменика“ и предложило да се он уз диплому поклони сваком свршеном студенту медицине и стоматологије, јер на тај начин ће се бар тако сви страдали лекари и медицинари отргнути од заборава.
Извор: https://www.facebook.com/permalink.php?id=678127925550618&story_fbid=738681359495274
Чувари ћирилице: Да ли је паметнији Др ако је Dr у односу на Др? Ко овде меша писма у академској средини?
„I na mom faximilu stoji dr latinicom a ime I prezime cirilicom“. На факсимилу мог комшије и „др“ и име и презиме су на ћирилици. И на дипломи су му и титула и име на ћирилици. Шта ћемо сад?
Кад странцима напишемо „Забрањен пролаз“, они појма немају шта би то могло да значи, а кад напишемо „Zabranjen prolaz“, одједном им је све јасно, знају српски к`о прави Срби!
