Да је порно индустрија данас веома уносна привредна грана, постаје јасно и када се зна податак да се само у Сједињеним Државама у овом бизнису годишње заради осам милијарди долара, односно, у цијелом свијету око двадесет милијарди долара! На добити су и глумци – они који припадају А категорији по дану снимања зарађују и до пет хиљада долара. (Порно филм А продукције у просјеку кошта око 100.000 долара.)
На самом почетку порно филмови снимани су Супер 8 камерама (познат је онај десетоминутни са Марилyн Монрое у главној улози, али његова аутентичност је и даље предмет дискусија), а касније, с успостављањем дистрибуције у адулт цинемас ланцима у Сједињеним Државама, прешло се и на 35мм продукцију.
Шездесетих и седамдесетих година прошлога стољећа у америчкој кинематографији сви су се на одређени начин бавили дневном политиком: аутори су имали потребу да изразе и своје политичке ставове, посебно оне који су се односили на лажни пуритански, опћенито, кршћански морал. То су чинили на разне начине, при чему нису заборављали да “пластични свијет” прикажу и кроз призму хумореске: зато је и први велики порно филм Дееп Тхроат (Дубоко грло) Герарда Дамиана много више, кажу еминентни критичари, сатира него “порнић”.
Иако се због дистрибуције аутор морао држати правила жанра, екранизована прича о дјевојци која у потрази за задовољењем открива да има клиторис у грлу и да фелацио представља врхунско задовољство за њу својом духовитом монтажом атракција (посебно у посљедњој секвенци) представља успјело исмијавање савремене цивилизације.
Због тога и не треба чудити податак да се споменути филм сматра класиком порно индустрије, али и да своје запажено мјесто има опћенито у свјетској кинематографији. Ријеч је, дакле, о култном остварењу на којем су продуценти зарадили педесетак милиона долара, а главна глумица Линда Ловелаце постала је најславнија порно звијезда свих времена.
Међутим, убрзо је самовољно одлучила да напусти овај посао и све до погибије у аутомобилској несрећи била је ангажована као жестока противница “искориштавања женског тијела у порно сврхе.”
Режисер Герард Дамиано је, пак, наставио снимати своја “моралистичка дјела”, но сериозније се бавећи темом коју је начео у свом гласовитом филму. Неколико година касније његов утицај се осјећа и у филму Привикавање Митзи Беетховен за који су критичари рекли “да је то порнић који би радо снимио и француски режисер Јеан-Луц Годард.”
У центру пажње је фрустрирана проститутка која не зна ништа о сексу, но контролу над њом преузима “психијатријски експерт” и од ње прави свемогућу секс машину којој нити један једини мушкарац не може одољети, па чак ни импотентни и срамежљиви млади богаташи. Њена удаја за милијардера чини овај филм апсолутно истинитим када се зна да је такав расплет животних прилика сан десетина хиљада несретних и сиромашних дјевојака диљем свијета.
На порно филмовима почео се зарађивати велики новац због чега су продуценти одлучили да улажу десетине милиона долара у развој ове врсте “умјетничког изражаја”.
Године 1975. снимљен је чувени порно филм Дебие Доес Даллас са бабy фаце Бамбy Wоодс у главној улози, која је гледаоце одушевила приказивањем начина на које је до оргазма довела цјелокупно мушко становништво америчког града Даллас. Американци су овим дјелом били одушевљени и због чињенице да је у њему испуњен њихов младалачки сан: на великом платну остварена су, наиме, њихова маштања из колеџа. (Статистике показују да четрдесет и осам посто Американаца машта о сексу у школама.) Након овог успјеха свима је постало јасно да је дефинитивно у питању уносан бизнис.
Лос Ангелес постаје центар порно индустрије, која “филмове за одрасле” дистрибуира широм Сједињених Држава. Иако се конзервативци предвођени Црквом буне против порно боссова, САД добијају звијезде о чијим приватним животима почињу извјештавати сви штампани и електронски медији: Јохн Холмес, Оливиа Дел Рио, Гингер, Порсхе и Амбер Лyнн, Тереса Орлоwскy, Трацy Лордс, Рон Јеремy…, постају мушки и женски национални секс симболи.
Додатни финансијски успјех порно индустрија биљежи у временима (почетак 80-их) када су се у домаћинствима почели масовно куповати видео рекордери, који су омогућили уживање гледалаца у приватној атмосфери. У посљедњих тридесетак година снимљено је на свим континентима безброј порно филмова, али је занимљиво да су се специјализована кина за пунољетне особе почела махом затварати. На питање “зашто”, слиједи сасвим логичан одговор: продуценти су своје пројекте почели пласирати у видеотеке, али и приказивати на телевизијским станицама које су у сфери развоја сателитске мреже постале кодиране.
Ипак, и поред те чињенице, то јесте, да се овакве услуге наплаћују, телевизијски челници који у својим програмских схемама нуде такву врсту забаве засути су бројним позивима нових претплатника. То је, пак, утицало и да су се порно филмови почели снимати “као на траци”, односно, да су нова остварења у односу на она (пра)стара постала у већини случајева неинвентивна, досадна и већ виђена.
Због тога су се, али и због јефтине радне снаге, западне порно филмаџије почеле интересовати за источноевропско тржиште: Љубљана, Загреб, Београд, Будимпешта, Москва, Праг… постали су порно оазе у којима се на кастинге пријављује на стотине изазовних дјевојака, али и гдје се мјесечно снима на десетине филмова због ниже цијене продукције у односу на Париз, Берлин, Лондон, Лос Ангелес…
Посебно се истиче највећа транзицијска порно звијезда Чехиња Силвиа Саинт (рођена је 1976.), која је дива највеће америчке порно продукције Привате. До сада је глумила у стотину филмова, а планетарни успјех омогућио јој је да постане доларска милионерка тако да је одлучила да се посвети својој породици и да почне писати мемоаре. Силвиа Саинт је на Запад донијела, констатују критичари, “потпуно нови дух слободне жене којој порнографија није несрећа, него добар начин да се заради много новца за мало времена и да се стекне толико тражена америчка слобода.”
Она је широм отворила врата и другим источноевропским глумицама као што су Рускиња Танниа Руссофф, затим Мађарице Анита Дарк, Анита Блонд и многе друге Славенке које имају предност у односу на “гузате и сисате” америчке кандидаткиње зато што се још увијек нису подвргле монструозној пластичној хирургији. Када је већ ријеч о Европи, онда ваља напоменути да су се за порно филмове осим “пионира” Швеђана, Данаца, Холанђана и Нијемаца посљедњих двадесетак година почели увелико занимати и Италијани.
Два чувена италијанска режисера Јое д’Амато (покојни) и Луца Дамиано прославили су се као аутори који инспирацију траже у класичним дјелима књижевности као што су Хамлет, Децамерон, Фауст… За локације снимања су изабрали древне замкове саграђене у Мађарској, а костиме и сценографију углавном им за новац посуђује Будимпештанска филхармонија!
Италијани су се прославили и по “спортским порно филмовима” од којих је најпознатији хит Мундијал снимљен у вријеме одржавања Свјетског фудбалског првенства у Италији 1990. године. Фудбалски савез Италије задужио је двије дјевојке (Цицциолина и сада већ преминула Моана Поззи) да прије тренинга заводе играче супарничких момчади, то јесте, да их оргијама изморе, а све у циљу да Италија постане свјетски првак…
Толико су одушевили гледаоце да је и порно звијезда Тера Патрицк изјавила како је Мундијал њен најдражи филм.
Да је порно индустрија данас веома уносна привредна грана, постаје јасно и када се зна податак да се само у Сједињеним Државама у овом бизнису годишње заради осам милијарди долара, односно, у цијелом свијету око двадесет милијарди долара! На добити су и глумци – они који припадају А категорији по дану снимања зарађују и до пет хиљада долара. (Порно филм А продукције у просјеку кошта око 100.000 долара.)
Галопирајући развој порно индустрије (посебно остварени новчани приходи) није могао проћи непримијећено међу великим фирмама, па се тако гигантска телефонска компанија АТ&Т спојила с највећом фирмом за Пхоне и интернет сеx. (Да не говоримо о ланцима хотела као што је Мериот, чији приход од приказивања кабловских порно филмова пет пута премашује зараду од мини барова и ресторана.)
Због тога није чудно што се конзервативне власти у већини држава тек јавно експонирају као непријатељи порнографије, док у “овалним уредима” задовољно трљају руке због пуњења државне благајне.
