Имао је Владимир Путин и значајнијих и бољих говора од овогодишњег обраћања нацији, али тешко је сетити се његовог наступа чија се свака реченица, као у овом, могла односити на Србију. Можда је зато и толико скриван по српским медијима јер овде медијске елите не воле да узнемиравају нацију, посебно не прихватљивим алтернативама. Зато је, уместо Путина, Србима пуштен амерички амбасадор Мајкл Кирби, који је – са пуно такта човека који вам је запалио кућу и сад вас учи како да спавате на клупи а да се не пробудите са шарама на леђима – објаснио како Вашингтон охрабрује Србију да научи да живи са Косовом као са суседом јер ће јој то, каже, помоћи да крене напред.
Резимирајући најуспешнију спољнополитичку годину Русије од времена хладног рата, Путин је први пут описао Русију као савремену противтежу глобалном вођству САД, које подразумева мешање и у спољњу и унутрашњу, чак и у друштвену политику земаља из тог корпуса. Русија данас, према Путину – светском лидеру концепта националне државе – има и регионалну и глобалну улогу, коју неће користити за наметање својих погледа и интереса другима. Отуда је Путинова манифестација снаге – уз стајање на страну међународног права, националних суверенитета, независности и, како је рекао, јединствености сваког народа – заправо кључни став рађајуће руске меке моћи у 21. веку. Привлачност тог става врло је једноставна: он разрешава највеће питање малих и средњих земаља, за које се веровало да је нерешиво – како имати моћног партнера и заштитника, а задржати сопствену слободу.
Обраћање Владимира Путина.
ДВА ЛИЦА БРИСЕЛА
Данас ту Путинову тезу на врло драматичан начин проверава Украјина, чијим је прозападним медијима, који пишу о скором појављивању руских тенкова на улицама Кијева, већ сад много компликованије да пишу о западном благостању него да шире страх и антируску параноју. Виктору Јануковичу је зато потребно много такта и мудрости јер је опасност за Украјину велика. Он веома добро зна да са Запада никакве паре у Украјину неће доћи јер тих пара нема, али једнако зна да је оружје којим располаже Запад довољно јефтино и довољно ефикасно да преко јаке пете колоне у земљи посеје деценијско зло. Зато његов плес на Западу не престаје у настојању да отупи оштрицу Мајдана, који данас, по свој прилици, више не може да га свргне, али још увек може да додатно поларизује нацију и умањи резултат процеса који се догађају.
За Србију су отуда значајна два не тако нова лица Брисела, која се у пуном формату показују у Кијеву, и свакако ће у будућим односима са Београдом доминирати. Прво, одавно се више у Србији, чак ни међу медицинским примерцима евроентузијаста, не говори ни о каквим бриселским парама, ни оним политичким ни о инвестицијама. А што је мање приче о парама, то ће се ЕУ у Београду бише појављивати са својим претећим лицем силе, која више нема снаге да би у Србији било шта учинила бољим него што јесте, али има сасвим довољно да овде много тога учини горим него што је. Неће Србија отуда морати само да одговори на британско-немачки нон папер, којим се имају успоставити добросуседски односи са Косовом, него ће морати да пристане на то да се у поглављима за преговоре појави и Јужни ток. Шта то значи?
Брисел није морао да прочита Путиново годишње обраћање нацији да би разумео да је Москва малим и средњим земљама понудила веома прихватљиву форму партнерства, убацујући у њихове политичке калкулације драгоцену идеју о алтернативи. Бриселу је то било јасно оног момента када је гасовод кроз Србију постао више од празне политичке приче. Речју, апсолутна контрола Брисела над Београдом престаје да буде могућа и пре него што руски гас протече Србијом, биће сасвим довољно да градња уђе у озбиљну фазу. И зато Косово више неће бити једини услов за улазак Србије у онај структурни део преговора са ЕУ, биће то, наравно, и Јужни ток, свакако као не мање важан захтев од Косова.
Други важан моменат јесте један политички феномен који све више илуструје суштинску природу ЕУ. Иако је – формирана у време кад је Велика Британија била много активнија, Француска много јача а Немачка много слабија – ЕУ носила снажан белег антифашизма, она данас није само изгубила тај карактер већ га је претворила у сопствену супротност. Слабљењем француског утицаја, јачањем немачког, затим укључивањем земаља Источне Европе и растом параноје од придигнуте Русије у Бриселу, ЕУ је најпре толерисала профашистичке елементе у Прибалтичким државама јер су преко тог елемента били контролосани велика руска мањина и утицај Москве. Каснији важни моменти – формирање Косова као независне државе, затим толерисање профашизма у Хрватској, које у случају вуковарске ћирилице није могло остати сакривено –само је требало да сакрију ресантиман ојачане Немачке, која се економским притиском враћала на позиције из времена од пре Другог светског рата. То Вашингтону и Лондону није много сметало као што им није сметало ни 30-тих година, јер је, с једне стране, сузбијало руски утицај и јер су, с друге, и сами под утицајем групног капитала одустајали од својих демократских традиција. Али тај процес у данашњој Украјини дотерао је ствар до краја: све од политичких снага што је данас у њој срцем и душом са Бриселом 1941. године било је са Хилером; готово све што је тамо данас за сарадњу са Русијом 1941. било је на страни антифашистичког покрета.
У таквој ревизионистичкој Европи за Србију данас, по дубокој и непромењивој природи ствари, не може да буде места. Чак и да у ЕУ нема економске кризе, Србија се у том свету у најбољем може надати само границама и утицају из Недићевог времена. Утолико више што су Срби у јавном дискурсу католичке Средње Европе добрим делом преузели улогу Јевреја из прошлости, како је о томе писао Екмечић. И то нису никакакве пропагандне флоскуле: бити данас евроскептик у Србији значи баштинити њену најбољу антифашистичку традицију.
ШТА ЋЕ БИТИ 2014.
Ако слушамо српску политичку класу и преовлађујућу олош-елиту, све је ово касно, Србија се одавно определила за Брисел. Ако слушамо грађане, све је то у правом тренутку јер, препознајући алтернтиву и без помоћи медија, непрестано расте њихова подршка сарадњи са Русијом. Ако слушамо паметне људе, који обе ове компоненте узимају у обзир, Србија ће 2014. провести у опредељивању, мање или више болном. Шансе политичке класе и олош-елите су у њиховој пуној владавини јавним простором, још само кад би грађани успели да се наједу из Курира и Блица. Њихов непремостив проблем, са друге стране, неће бити народ – он им следује на крају – већ чињеница да на западној страни данас не могу да произведу ниједно решење, чак ни колико за смоквин лист да покрију голотињу. На тој чињеници ова власт данас није ни загледана у решења, већ у себе. И онако као што министар финансија каже да ћемо боље живети у 2014, а министар привреде да ће бити веома лоше, тако ће се и ова власт распадати, па и она после ње, ако неким чудом после избора остане на линији Брисела.
Зато 2014. неће, као претходних година, бити биран „најевропљанин“, већ Последњи Европљанин. И тај неће бити ни најтврђи, ни најфанатизованији, ни најглупљи; биће то онај који се лично највише обавезао, чак и по цену елементарног преживљавања државе и народа. Отуда они који овој држави и народу желе добро не треба да сумњају у победу, и самим тим не шире нервозу, којом ће више плашити своје потенцијалне истомишљенике него своје противнике (они већ имају свој велики страх, и он није од опозиције). Они би морали да препознају алтернативу и да покушају да је шире како би се што пре обавио тај процес препознавања међу грађанима, од кога ће зависити цена победе. Зато данас није мудро наметати сопствено правоверје наспрам јереси оних других, још мање позивати на партијско јединство и којекакве коалиције, јер то неће бити процес чије је место рођења политичка сцена, она ће то пратити мање или више. То је процес који је зачет у друштву, мимо елита. Зато је потребно радити, артикулисати и ширити истину и, кад се на крају пута сретнемо и пребројимо, тада ћемо знати колико смо били добри – јесмо ли интегрисали друштво око једне истинске алтернативе или смо ту алтернативу потрошили да бисмо га још једном поделили.
Извор: Нови стандард
