Вук је писао да је боље користити страну него накарадну домаћу ријеч, речено је на трибини „Сви Вукови језици, језички Вавилон једног језика“, која је одржана на Сајму књига у Београду.
Учесници трибине, професор Александар Милановић са Филолошког факултета у Београду, доцент Исидора Бјелаковић са Филозофског факултета у Новом Саду и Ана Ранђеловић са Института за српски језик САНУ, подсјетили су на Вуков рад, филолошке замисли, као и на његов однос према различитим дијалектима и односу према раду Доситеја Обрадовића.
– Вук је у почетку био пуриста и то се види у његовој Писменици гдје нема турцизама, промакли су му се буџак и нахија. Његов однос према славенизмима такав је да их он тумачи као домаће ријечи. Његови ставови касније ће се мијењати и он ће према турцизмима имати либералнији однос, што се види у првом издању Српског рјечника. Вук и пише да их је чуо да се у народу тако говори и закључује да је боље користити страну него накарадну домаћу ријеч – каже Ана Ранђеловић.
У почетку је Вук сматрао да је најумјесније да се писац придржава језика свог краја, али је убрзо схватао разноликост и мијењао је ставове. Однос ијекавице–екавице касније ће се компромисно ријешити, добиће равноправни статус, али је Вуково опредјељење за ијекавицу било због неколико важних чињеница.
– Највише Срба говори источнохерцеговачким дијалектом, на том дијалекту је објављено навише народних пјесама, најближи је старословенском и био је то језик дубровачке књижевности – сагласни су саговорници.
Учесници трибине сагласни су и да се Вуков и Доситејев језик разликују у томе што у подлози Доситејевог не стоји јединствен граматички систем, већ је то мјешавина словенског и народног српског језика.
Вук Караџић био је наклоњенији ијекавици
Колико је данас књижевних језика у региону
– Народ може да говори и српски и хрватски и босански и црногорски, али лингвистика као наука мора да зна шта је идентитет једног језика и да се ту заправо ради о четири имена истога језика – рекао је професор Милош Ковачевић. Он је истакао и да је добро познато шта су лингвистички критеријуми идентитета језика.
– Лингвистика не може бити слушкиња политике, која је увијек ствар компромиса, а наука мора да почива на чињеницама. Као наука, лингвистика мора да се понаша као хемија, може народ да говори со, али ће хемичари увијек употребити натријум-хлорид – рекао је професор Ковачевић.
Извор: РТРС
