Светозар Милетић је био сељачки син, пожунски и пештански студент, доктор наука, публициста, новосадски адвокат. Најмлађи градоначелник Новог Сада и српски првак у револуционарним превирањима. Политички вођ војвођанских Срба у другој половини 19. века и мађарски сужањ сагорео у идеалима.
Ако се нађете на Тргу слободе у Новом Саду и угледате монументални споменик, хоћете ли застати и размислити у чију је част подигнут? Или ако у друштву тамбураша зачујете динамичну песму „Ор`о кликће са висине“, да ли ћете знати коме је посвећена? Одговор на оба питања налази се у личности Светозара Милетића, народног трибуна и вође националног покрета у Војводини.
Светозар Милетић је био сељачки син, пожунски и пештански студент, доктор наука, публициста, новосадски адвокат. Најмлађи градоначелник Новог Сада и српски првак у револуционарним превирањима. Коначно, и политички вођ војвођанских Срба у другој половини 19. века. Мађарски сужањ сагорео у идеалима.
Родио се у Мошорину у Бачкој, као прво од седморо деце. По завршеној основној школи уписао је гимназију у Новом Саду. Избио је на врх међу својим вршњацима и као најбољи ученик наставио усавршавање, најпре на студијама филозофије у Пожуну (Братислави), а потом на правима у Пешти. Писао је родољубиве песме, окупљао је око себе српске и јужнословенске студенте, па покренуо лист који је се нашао под присмотром полицијских жбирова.
Када је дух револуције 1848. прострујао Европом, Милетић је као 22-годишњи младић већ израстао у вођа српске омладине у Пожуну. Са својим колегама припадао је струјама које су радиле на ускрснућу српске Војводине, која би имала свог војводу и патријарха. Профилисан и као либерал и као националиста, до краја свог вишедеценијског ангажовања није одвајао национално ослобођење од остваривања грађанских права и слобода. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. узео је активног учешћа. Тада је писао да се Аустрија не може више одржати на „историјским ногама“, већ да се мора „заснивати на природном праву“. До остварења тог идеала требало је да прође пуних седамдесет година.
Револуционарно превирање убрзо се претворило у побуну. Шајкашка област постала је симбол српског отпора. „Сваки успех и сваки пораз на левој обали Саве и Дунава осећао се дубоко у самом срцу Шумадије“, писао је државник Јован Ристић. На крају исцрпљујуће борбе у јесен 1849. решено је питање засебне српске територије у Хабзбуршкој монархији. Проглашено је Војводство Србија и Тамишки Банат са седиштем у Темишвару. Милетић се вратио докторским студијама у Бечу. Наредних десетак година провео је у остваривању личних амбиција. Вратио се у Нови Сад и започео адвокатску каријеру, а убрзо се и оженио Анком Милутиновић, градском лепотицом из утицајне трговачке породице. Чинило се да је државотворни Светозар Милетић после бурне младости упловио у мирније воде.
На самом крају 1860. српско Војводство је у тишини укинуто. Реаговао је својим убојитим пером, написима у којима је већ развио препознатљиво оштар стил. Сажео је опоро искуство живота Срба у царевини, где су гинули у њену одбрану не остварујући основна права. Константно су трпели притиске да се одрекну свог писма и националног имена. Милетић је одбацио једнострану одлуку из Беча. Пружио је руку сарадње Мађарима и поставио нови правац политике. Око њега су се окупљали млади српски интелектуалци, али и сељаци. Њихов спонтани покрет представљао је и искорак нове политичке генерације пречанских Срба. Дан пре отварања црквено-народног сабора у Карловцима 1861, Милетић је изабран за градоначелника Новог Сада. Брзо је смењен. На чело магистрата вратио се још једном и остао упамћен по томе што је, између осталог, и српски језик и ћирилицу увео у службену употребу у овом средишту.
Српско питање у Монархији Милетић је посматрао у склопу општег националног ослобођења. Писао је и предузимао конкретне кораке у правцу зближавања и сарадње Србије и Црне Горе као пијемонта у борби за уједињење. Залагао се за јачање новог, световног и либералног сталежа међу српским грађанством, а био противан нагодби Беча и Пеште којим би права мањина опет била окрњена. „Иако плах, амбициозан, нестрпљив и ауторитаран, он је умео да стече симпатија за себе, да држи људе уза се а нарочито да изађе као идол народа“. Покренуо је лист „Застава“ који се временом развио у најутицајнији међу Србима.
Уставност, народност и равноправност грађана и народа три су боје Заставе која се у зраку слободно вије.
На тим смерницама 1869. основао је Српску народну слободоумну странку, да представља тежње пречанских Срба. Милетић се наметнуо као централна личност српских сабора, а потом и као борбени посланик у угарском Сабору. Доживео је политички зенит.
Његови наступи окарактерисани су као унутрашња претња, па је дошао под удар режима. Осуђен је први пут – на глобу и затворску казну. Онда се створила апологија Милетићева лика. Вече уочи његовог поласка у затвор, приређена је величанствена бакљада, а панчевачки хор први пут је извео до данас певану „Милетићеву песму“. Ни када је изашао из затвора, Милетић није посустајао у борби. Власти су на сваки начин покушавале да изврше његову политичку ликвидацију. Њега су, пак, дочекивале и поздрављале масе, а опевао га је и Јован Јовановић Змај.
Када је у време Источне кризе и устанка у Босни почео да заговара заједничку борбу Срба и регрутовање добровољаца, власти су у њему препознале опасност. Опет је 1877. допао тамнице. На велеиздајничком процесу, иако га је штитио посланички имунитет, осуђен је на пет година затвора. Иако је раније отпуштен, у затвору је тешко оболео. Опет су га присталице са жаром дочекивале, певале му и скандирале, али Милетић је био прегажен и оронуо. Покушавао је да оживи политичку акцију и постигао успех на првим изборима, али му је нервни систем био разорен. Колико је рано ступио на политичку позорницу, тако је раније са ње и отишао. Од 1882. стално је био на лечењу. Симптоми тешке болести би се каткад повукли а кад поново испољили, и тако је Милетић провео скоро двадесет последњих година живота. Преминуо је 1901, а његов пријатељ и саборац Јова Змај записао је да је он „изгорео на огњу великом, на огњу што се с њим и родио“.
Светозар Милетић
Светозар Милетић је лепо писао колико је и живо беседио. Како је приметио Душко М. Ковачевић, „код Милетића је све била реч. Изговорена, написана, јавна реч“. У погледима и схватањима он је често био испред свог времена. Бранећи се, још као студент, од оптужби да су Срби превише тврдокорни и непопустљиви у договору са Хрватима, Милетић је рекао:
Зар смо ми криви што је у свему истина и правда на нашој страни? У чему да попустимо? Ми имамо своје народно име, које ником не натерујемо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби, а нећемо да будемо ни Хрвати ни Илири. Или зар да се одречемо наше ћирилице и да примимо туђу латиницу? Или зар да се одрекнемо свога православља?
А док је припремао докторат у Бечу, туговао је над судбином српског народа, која нас до данас прати попут усуда:
Највећа је несрећа за један народ, кад је раскомадан. За ово не треба доказа. Раскомадан може двогубо бити. Једно кад је који народ у више држава раздељен, друго је кад у једној и истој држави под разним управама и законима (..) лежи. Ми Срби по несрећи спадамо и у један и у други ред раскомаданих народа.
Као даровит ученик Новосадске гимназије, Милетић је брзо запао за око директору Јовану Хаџићу. Када га је Хаџић препоручио за стипендију, показало се да није погрешио. Милетић је стално напредовао, живећи у тешким условима. Између директора, гласовитог војвођанског интелектуалца и председника Матице српске и сиромашног ученика из Бачке развио се топао пријатељски однос. Хаџић га је чак примио да живи у његовој кући, упознавао га са новосадском елитом, а када је сазрео за усавршавање и отиснуо се у свет, очински је наставио да га саветује и помаже. На растанку, забринутом момчићу поручио је: „Докле год ти будеш добрим путем ишао, ја тебе оставити нећу.“
Извор: Академски круг
