Овог лета боравио сам у Хрватској. Тај боравак ми даје за право да упоредим Србију и Хрватску. Хрватска је економски напреднија. На пример, путеви су тамо много бољи. Хигијена је на неупоредиво већем нивоу.
Хрватска је много више националистички оријентисана, Србија много мање. Оно што је у Хрватској политичка левица, то је у Србији центар. Оно што је у Хрватској центар, то је у Србији десница. Оно што је у Хрватској десница, то у Србији не постоји. Србија је лево поремећена. Ако више волите, Хрватска је десно поремећена. Овде реч „поремећена” треба схватити у социолошком смислу, а не у психијатријском. Идеолошко-политички спектар је код нас померен налево, односно – ако више волите – у Хрватској је померен надесно.
Ту идеолошку разлику одражавају и језички узуси. Хрватска је опседнута националистички мотивисаним језичким пуризмом. Србија није. У Хрватској студенти похађају наставу на свеучилишиту, а у Србији на универзитету. У Хрватској се користи рачунало, а у Србији компјутер. У Хрватској ногометаши играју ногомет, а у Србији фудбалери фудбал. У Хрватској читају књиге у књижницама, а у Србији у библиотекама. У Хрватској спортски тимови имају вратаре, а у Србији голмане. У Хрватској играч може бити у залеђу, а у Србији у офсајду. У Хрватској постоји националистички мотивисано калкирање. У Србији не постоји.
У Хрватској постоје „разликовни речници”. Српским филолозима не пада на памет да их праве. Националистички мотивисано инсистирање на језичким разликама постоји само у Хрватској.
Хрватски лингвистички национализам види се у по називу језика. У Хрватској се инсистира да штокавски Хрвати говоре „хрватским језиком”. Израз „хрватскосрпски” је строго проскрибован, а „српскохрватски” још више. А о могућности да је то напросто српски језик – нема ни говора. Када је на изразу „српскохрватски” инсистирала Сњежана Кордића једнодушно је стављена на медијску ломачу. Потпуно је другачија ситуација у Србији. Званичан назив језика је српски, али неформално се често може чути и „српскохрватски”. Они који употребе тај назив можда неће бити много омиљени, али неће бити ни превише прогањани. Јавност се због тог израза превише не узбуђује. Многи на њега гледају чак са симпатијом и носталгијом. Србија је много отвореније и либералније друштво.
Хрватски лингвистички национализам видљив је и по томе што у Хрватској скоро свака установа носи емфатички етнички префикс („Хрватски”). У Хрватској постоји: Хрватска радиотелевизија (ХРТ), Хрватска електроприведа (ХЕП), Хрватска нафтна индустија (ХНИ), Хрватски ногометни савез (ХНС), Хрватски олимпијски одбор (ХОО), Хрватски филателистички савез (ХФС), Хрватске цесте (ХЦ) итд. У Србији се институције углавном називају тако што се користи генитив назива државе („Србије”). У Србији постоји: Радио-телевизија Србије (РТС), Електроприведа Србије (ЕПС), Нафтна индустрија Србије (НИС), Фудбалски савез Србије (ФСС), Олимпијски комитет Србије (ОКС), Филателистички савез Србије (ФСС), Путеви Србије (ПС) итд. Разлика се може чинити мала, али је знаковита. У Хрватској је национализма много јачи.
Хрватска је непоредиво више антијугословенски настројена. У Србији многе привредне организације и данас носе префикс „југо”: „Југоалат” (Нови Сад), „Југодент” (Нови Сад), „Југодрво” (Нови Сад), „Југоекспорт” (Београд), „Југоинвест” (Крагујевац), „Југолаб” (Нови Сад), „Југо-Монт” (Нови Сад), „Југоремедија” (Зрењанин), „Југославијапублик” (Београд), „Југохемија” (Београд) итд. Такво „југо” етикетирање Хрватској је незамисливо. Привредна организација која би имала такав назив одмах би била стављена на стуб срама. У Србији још живи носталгија за Југославијом.
Хрватски лингвистички национализам види се и по нетолернији према екавици. Екавица се доживљава као „српски језик”. У Србији нема никаве нетрпељивости према јекавици. Она се прихвата као нешто најнормалније. Србија је наупоредиво толерантнија.
Хрватски национализам се види и по писму. У Хрватској ћирилице има врло мало. У Србији латинице има на претек. Заправо, и ту је ћирилица реткост. Има је толико мало да Хрвати када дођу у Србију не могу да примете да су ушли у неку другу државу. Ако ћемо право, за то нам није нико крив, него ми сами. Како год, Србија је неупоредиво толерантнија и космополитскија.
Хрватска је преплављена националним симболом – шаховницом. Она је свеприсутна. Налази се на: мајицама, капама, шаловима, шорцевима, папучама, сунцобранима, торбама… У Србији су национални амблеми реткост. Нема их ни на свим државним установама. Застава Србије се може видети ретко. Обично само за државни празник, а ни тада не свуда. Национална свест је у Хрватској много јача. У Србији је много слабија.
У Хрватској се споменици Фрањи Туђману налазе свуда. Нпр. постоји у центру Вировитице. Сви ти споменици треба Хрвате да подсећају на „оца домовине” и на оно шта им је он донео: независност. У Србији не постоји ниједан споменик тобожњем Фрањином пандану Слободану Милошевићу. То је и разумљиво, јер они у ничему и нису слични. Фрањо је био националиста и шовиниста, а Милошевић суштински интернационалиста и Југословен.
Хрватски национализам често склизне у шовинизам. Напади на Србе су свакодневна појава. Претпрошле – 2014. године – било је 82 напада на Србе. Прошле – 2015 . године – било је чак 189 напада на Србе. Починиоци тих напада по правилу пролазе некажњено, што само даје подстрек за нове нападе. Потпуно је другачија ситуација у Србији. Ту су етнички мотивисани напади права реткост.
У Хрватској су шовинистички испади уочљиви и у честим исписивању антисрпских графита. У Србији тога нама. Када је реч о поштовању „европских вредности” Србија је, а не Хрватска „у Европи”, иако је формално-правно обрнуто. Србија је неупоредиво толерантније друштво.
У Хрватској национализам храни и свеприсутна религија. У Хрватској је јавни простор много испуњенији религиозним називима и обележјима. Једно насеље се зове Криж, друго Јерузалем, треће Недељанец, а четврто Антуновац (вероватно по Светом Антуну Падованском). Један Трг се зове Трг Свете обитељи, а други Фрањевачки. Једна улица се зове Уршулинска, друга Фрањевачка, трећа Павлинска (по католичким редовничким заједницама), а четврта Алојзија Степинца. Једно духовно и рекреацијско одмаралиште на Подравској магистрали зове се Емаус. Други центри и коначишта имају неки други верски назив. На сваком кораку у Хрватској је криж са распетим Исусом. У Србији тог обележја нама ни у манастирима, а камоли изван њих. Јавни простор је у Србији далеко мање испуњен религиозним садржајима. Улице, тргови и споменици ретко су религиозног карактера. Религиозна култура је много мања. Поштовање религиозних празника је мање често и мање стиктно. Неупоредиво је већи утицај Католичке цркве у Хрватској, него што је то Српске православне цркве у Србији. Неупоредиво је Србија секуларнија, нерелигизнија, интернационалнија и либералнија.
Хрватска етничка нетолеранција траје деценијама, па је резултат тај да је Хрватска – не рачунајући Ирску – етнички „најчистија” држава у Европи. Српска етничка толеранција траје деценијама, тако да је Србија једна од етнички најбогатијих и најхетерогенијих држава у Европи. Довољно је само посетити Нови Сад и уверити се у огромни етнички и конфесионални плурализам који влада свуда у Србији, а поготово у Војводини. Србија је неупоредиво секуларније, либералније и толерантније друштво.
Када се све сабере испада да Србија у погледу економије и јавне хигијене заостаје за Хрватском, али да је она далеко национално и верски либералнија. Та наша либералност понекад прелази у нехат и немар. Треба уложити знатног личног и колективног напора да бисмо унапредили економију и јавну хигијену. Национално и верски смо толерантни. Тако и треба да буде, али не по цену губитка наших основних националних и верских обележја. Живела Србија!
Извор: Владислав Ђорђевић
Тако лијепа – тако геноцидна.
Вијести о…: О овоме Невена К. пише: „Ово није ништа ново. Увек је тако било. Ја сам посетила у Загреб пре тридесет година и била изненађена свим овим што сада описујете. За време Титовог комунизма у Хрватској је било дозвољено све што је у Србији било забрањено. И застава и песма и црква и национални понос. Чак и више, тамо се све то развијало у циљу стварања нове нације а у Србији сузбијало у циљу уништавања нације. Најочигледнији пример је језик и писмо. Погледајте где смо ми сада а где је Хрватска. Ћирилице нема у Србији, заборавили смо је, није у моди док се Срби у Хрватској, оно мало што их је остало, боре за право да користе своје писмо. Тужно али све ово је одраз вишедеценијског, вековног заправо гушења Срба и прављења хрватске нације. Тако је почело а данас нам нико није крив што са тиме настављамо и сами себе затиремо.“
