аутор: Ведран Ераковић
Многи корисници програма за слагање текста уочили су проблем који се јавља кад се у тексту појаве ћирилична курзивна слова т, п, г, д. То су руски облици, које је својим реформама у употребу увео Петар Велики. Код нас су се развиле другачије варијације тих слова и зато у нашим ћириличним текстовима не би требало да се појављују руски облици. Они одступају од стандардног облика нашег књижног писма, што утиче на читљивост, као и на графички изглед сложеног текста. Руска слова се и поред тога често налазе у нашем слогу, а један од разлога је незнање: многи људи су равнодушни према изгледу писма које користе и нису упознати са разликом између наших и руских облика. Други разлог је техничке природе, јер ћирилице које потичу из иностранства, укључујући и уникод фонтове који се користе на Интернету, садрже само руску варијанту слова, те онај ко их користи често нема избора.
Данас постоје Open Type Pro фонтови, засновани на уникоду, који на неки начин решавају овај проблем, али многи људи једноставно нису упућени у могућности Open Type фонтова, као ни програма који омогућавају рад са њима.
Први рачунари су били намењени енглеском говорном подручју, а то је значило да се размишљало само о коришћењу енглеског алфабета и још неколико додатних знакова, и то све заједно чинило је 128 знакова у фонту. То је био први ASCII (American Standard Code for Information Interchange) стандард, представљен 1967. Временом је тај скуп знакова проширен на 256, а нових 128 знакова користило се за додатне карактере.
Како би се направила подршка за више језика, створене су кодне стране од 256 знакова, као што су нпр. Latin1 (ISO–8859–1) за латинична писма западне Европе, затим Latin2 (ISO–8859–2) и Windows–1250, за латинична писма источне Европе као што је наша латиница, Windows–1251 за ћирилицу… итд. Основни проблем тих кодних страна је што за сваку кодну страну мора да се направи посебан фонт. Тако се почело размишљати о јединственом, вишебајтном запису који би у оквиру једног фонта обухватио знаке за све језике, и тако настаје Unicode, 1991. године. Постоји више верзија уникода, а основна верзија је UCS–2 која користи два бајта за запис, што износи 65536 знакова, и тиме су обухваћени скоро сви језици света. Уникод конзорцијум (The Unicode Consortium), са седиштем у Калифорнији, једна је од две организације које развијају уникод стандард и свака организација или појединац може постати члан ове организације, уколико су спремни да платe чланство. Готово све важније компаније које имају неког интереса у тој области су чланови (Adobe, Microsoft, IBM, Apple, HP…).
У уникоду је сваки знак представљен четвороцифреним хексадецималним бројем (нпр. U+0065 је латинично мало слово е). Дакле, сваки знак има своју ознаку, а програм који подржава уникод зна да препозна те ознаке и прикаже тачна слова, јер постоји универзални договор која ознака представља које слово, па тако нема забуне. Слова која припадају истом језику су обично смештена у зоне, тј. блокове, па се тако ћирилица налази у распону од U+0400 до U+052F. Знаци у распону од U+0400 до U+045F су из ISO–8859–5 кодног распореда, стара ћирилична слова која се не користе у савременим текстовима су у распону од U+0460 до U+0486, а на местима од U+048А до U+052F су додатна слова за различите језике који се пишу ћирилицом. Нека слова нису одређена једном ознаком, него се добијају помоћу комбинација две ознаке, као код слова са дијакритицима, када се ознаци за слово додаје ознака за дијакритик.
Средином осамдесетих, ECMA (European Computer Manufacturers Association) је дизајнирала ISO–8859 серију, а њихова ћирилична кодна страна ISO–8859–5 је прављена да задржи компатибилност са распоредима које је правио руски ГОСТ (государственный стандарт, тј. државни стандард), с тим што су они у неискоришћена поља додали знаке и за друга ћирилична писма, па тако и за наше.
Када је стваран уникод, преузети су знаци и њихов редослед из већ постојећих кодних страна. Тако је за ћирилични блок у уникоду искоришћен поменути кодни распоред ISO–8859–5 из 1988. у коме су руска слова била основа, па наше варијанте курзивних слова нису имале своја кодна места у уникод табели. Уникод организација прихвата предлоге за пријем нових знакова, али је потребно урадити озбиљно истраживање и уверити организацију зашто треба да прими те нове знаке. Што се наших слова тиче, са закашњењем смо тражили посебна места за наша слова и предлог је одбијен, уз образложење да су у питању само графичке варијанте истих слова, јер Уникод се углавном не бави приказивањем различитих варијанти истог слова, већ само једним репрезентативним обликом. Решење би могло да буде у томе да се за нас направи посебна, нова кодна страна, међутим у Уникоду сматрају да је непотребно дуплирати читаву ћириличну кодну страну само због наших неколико курзивних слова.
Један вид решења налази се у новом фонт формату, који су заједнички развили Adobe и Microsoft. Ради се о Open Type формату, заснованом на уникод стандарду, који пружа изванредну типографску контролу и подршку за разне језике. Он у једном дигиталном запису (file) садржи све знаке предвиђене уникод табелом, а осим различитих алфабета постоји и пространи приватни домен у коме сваки произвођач фонтова може да стави знаке на кодна места по сопственом нахођењу. Корпорација Адоби (Adobe) стандардизовала је простор приватног домена тако што је предвидела места за многе алтернативне облике слова. Између осталог, ту су и знаци за наша ћирилична курзивна слова. Она имају називе у облику ознаке afiixxxxx, где xxxxx представља одређени број, а afii скраћеницу од Association for Font Information Interchange. То је била организација коју је Међународна организација за стандарде (ISO), одредила као надлежну инстанцу за регистрацију нових знакова. Adobe је почео да користи AFII ознаке за ћирилична слова са Minion Cyrillic фонтом, јер је сматрао да је практичније и коректније користити јединствени идентификациони број из постојеће базе као име знака, него преводити називе у енглески језик. Временом, Adobe се определио за именовање знакова у складу са Уникодом, а AFII је напуштен, с тим што су називи остали и програми их и даље користе и препознају.
Open Type формат је омогућио да сви ови знаци нађу своје место у једном фонту, док су раније морали да се праве посебни фонтови (који су припадали истом облику типографског писма), не само за појединачни кодни распоред, него и за поменуте варијације облика. Још једна погодност је што овај формат функционише на исти начин у различитим оперативним системима, као што су Mac и Windows.
Да би користили уникод и Open Type у документима, потребно је да имамо програм који их подржава, као и одговарајуће фонтове.
Mac OS X, Windows 2000 и XP имају уграђену подршку за рад са Оpen Тype фонтовима, али за старије верзије оперативних система потребни су додатни програми. Тамо где окружење не пружа потпуну подршку за рад са уникодом и Open Type фонтовима, програми могу да користе само првих 256 карактера у фонту. Изузетак су Адобијеве апликације као што је нпр. InDesign, јер он има своју сопствену подршку за рад са тим форматом, независну од оперативног система. InDesign чак нуди додатне опције за убацивање знакова у текст помоћу Glyphs палете, која омогућава приступ чак и оним знацима којима је немогуће прићи из Windows Character Map-а. Адобијеви Open Type Pro фонтови обично имају и нашу и руску ћирилицу, тако да увек можемо заменити руска слова нашима. Да би се приступило тим алтернативним знацима, програм у коме радимо мора разумети Оpen Тype особине, и пружити кориснику окружење из ког он онда може изабрати оне особине текста које му одговарају. InDesign то може, преко већ поменуте Glyphs палете, а такође нуди и опције за аутоматску замену одређених слова њиховим алтернативним облицима, као што је на пример употреба лигатура, где је довољно означити ту ставку, и где год може да се употреби лигатура, InDesign ће је употребити док ми уписујемо текст.
Што се тиче наших слова, морамо ручно да их убацујемо помоћу Glyphs палете, али постоје и скриптови за InDesign, који омогућавају аутоматску замену руских слова у тексту нашим.
Битољски натпис је средњовековни натпис цара Јована Владислава (1015—1018), братанца цара Самуила.
На жалост, помоћу системских тастатура сада никако не може да се допре до наших слова, чак и ако она постоје у фонтовима на прописаним кодним местима из приватног опсега. Решење се налази у локализацији, где би се одабирањем језика подржавале и све остале локалне карактеристике. Када би то било на системском нивоу, наши облици слова би добили места у неколико стандардних фонтова који се користе у процесорима текста и на Интернету, а вероватно би била предвиђена и одговарајућа тастатура. Помиње се да ће можда нови Microsoft-ов оперативни систем Vista имати ту могућност. За сада, можемо користити скриптове који врше замену слова у појединим програмима, или можемо модификовати стране фонтове тако што ћемо руске варијанте заменити нашим, а у домаћим фонтовима дефинисати знаке према сопственим потребама.
Укратко, данас има све мање оправдања за коришћење руских верзија слова уместо наших, поготово ако су текстови слагани фонтовима који садрже и наша ћирилична слова, а који долазе у пакету са програмима који подржавају рад са нашим словима. Развој технологије, ширење знања као и брига за наше писмо могу учинити да српска ћирилица на рачунарима буде равноправна са осталим писмима.
ЛИТЕРАТУРА
Извор: Типометар
