Ако српска политичка класа не препозна алтернативу, можда ће алтернатива препознати своју политчку класу.
После десетак дана пресинга, какав од Руса у Србији није виђен деценијама, на видело су изашле две важне ствари. Прво, безмало цела ова генерација српских политичара толико је безнадежно обележена притисцима и насиљем, које трпи већ две деценије, да је то међу њима постао једини разумевајући код. Наиме, док су саобраћали са једином великом силом која од њих за то време није захтевала да пузе, готово да се никакав озбиљан посао није дао направити. Све док их и она, Русија, на крају није натерала да пузе. То, наравно, не значи да у данашњој власти нема проруских политичара; има их више него у претходној. Али ни Србија ни Русија нису имале велике користи од тога што они у кафани радо поручују Подмосковске вечери. Ствар је коначно прочепљена тек кад је Путин у Београд послао Сергеја Шојгуа, неку врсту свог политичког Жукова, за кога сведоци причају да са српским саговорницима није био нимало пријатан. Из прве је произашла и друга ствар: градња Јужног тока дефинитивно ће почети пре рока, колико до краја новембра.
Да ће бити баш тако, најбоље се видело кад се о томе изјаснио неко од кога више не зависи ништа. Наиме, министарка енергетике Зорана Михајловић прогласила се за „гаранта“ градње и покушала да оде у Москву, где би се, претпостављам, представила као оснивач Фацебоок групе И лове Соутх Стреам. Наравно, њено представљање као пријатеља Јужног тока показало је да су противници тог пројекта признали како је опструкција градње у овој фази пропала, и да је министарка ту амбицију заменила амбицијом да остане у игри. Руси у Москви којима је то требало да објасни нису имали времена да је приме, а није је било ни у кадровима у Београду са Алексејом Милером и Шојгуом, погодите на чији захтев.
Да се разумемо, Србија још није добила Јужни ток, већ само почетак градње. Али ни то данас није мало, с тим што треба рачунати да непријатељи те цеви сигурно прижељкују да ће она негде путем да залута и да никад не добаци до Русије. Уосталом, на то је можда алудирала и „гаранткиња“ Михајловићева, рекавши да јој је мило због почетка градње, „али сматраћу посебно важним датум када први гас потекне гасоводом“. Слично је реаговао амерички амбасадор Мајкл Кирби, који је рекао: „Волео бих да видим да ће тај гасовод заиста и бити изграђен, јер нисам видео да су почели градњу у Русији, одакле све креће“. Што ће рећи: лепо је да сте ви то, Срби и Руси, започели, али носићемо се ми још док вам кроз цевку не процури гас.
ЈЕТРВИЦА МЛАДА ГОЈКОВИЦА То што је Михајловићева Јужном току постала млада Гојковица и што је избачена из игре као министар енергетике кога нема у вероватно наважњем српском енергетском послу икад, није је натерало да поднесе оставку, колико год то било једино логично. То говори да њени патрони верују како још није све готово и да она још може да им буде од користи. То, међутим, што је нису сменили Николић, Дачић и Вучић – чиме би најверодостојније демонстрирали Путину своје опредељење за Јужни ток – сведочи и о томе да је они нису ни довели, затим да још увек ни сами нису до краја сварили тај пројекат и да ће пре почети да га граде него што ће да га сваре. Већ по томе српска страна је у овом моменту за почетак градње несразмерно невинија од руске.
То, међутим, не значи да сам почетак градње неће почети да мења и Србију и њену околину. Да не идемо сувише далеко, ускоро ће се видети како је само одлука о градњи неке актере на полиитчкој сцени ослабила, док је друге ојачала. На пример, видело се да је Николићев адут Милан Бачевић, после реконструкције владе готово невидљив, ојачао и пун самопоуздања почео да се појављује у медијима, где је толико изнервирао чувену заговорницу независне и слободне Србије Бранкицу Станковић да је морала да га упита да ли је он српски или руски министар. Друго, руски амбасадор Александар Чепурин се вероватно не би усудио да без извесности Јужног тога проговори о томе да границе на Балкану још увек нису свршена ствар. Треће, Јужни ток неће само запослити неки свет – Вучић говори о чак 2.500 хиљаде људи – него ће за руске паре везати део пословне елите која ће учествовати у градњи, а самим тим и део политичке, која ће део својих склоности према Русима да пребаци из кафане у јавни простор и институције, што ће веома брзо бити видљиво и голим оком.
То значи да ће се у месецима пред нама водити борба за Јужни ток и за све што он значи. Нема никакве сумње да ће том трасом процурети и велики комад руског утицаја, у противном неће процурети ни гас, што ће бити наредних месеци централно питање о коме ће се многи изјашњавати. А то ће рећи да Срби ипак неће моћи, а Руси неће хтети да Јужни ток граде тако да то нико не примети. Речју, са сваким багером раскопане земље пред Србијом ће ницати алтернатива, и та алтернатива неће бити ни та цев ни то што је Руси постављају, већ једна велика конотација која ће чекати своје политичко уобличење.
У моменту кад је њен пад готово постао суноврат, Србија је поново дошла на раскрницу између наставка тог суноврата и тражења неког места за себе у свету. Она је, међутим, потрошила и време простор кад ће моћи и да гради Јужни ток и да несметано настави да распродаје своје ресурсе; кад је могла да копа трасу и да беспоговорно испуњава сваки налог из западних амбасада, неће више ићи да поставља цев, а да економски неолиберализам за Србију буде најбоље што је свет измислио после ватре и точка. Или, наравно, неће бити Јужног тока.
Нема никакве сумње дакле да ће Јужни ток значити стварање онакве алтернативе какву ће грађани умети да препознају, увиђајући да после дуго времена у Србији постоји прича за коју вреди радити, а, ако затреба, и жртвовати се за њу. Да није тако, не би онолики олош-медији покушавали да сакрију ту причу. Уосталом, вреди се замислити пред чињеницом да су исти ти медији као Објаву штампали причу о свакој фабричици коју су отвориле западне компаније, док се посао који запошљава 2.500 људи, ако се не варам, нашао само на насловној страни Новости.
После Шојгове посете српска прича постаје много јаснија. Пре ње било је јасно да политичка класа у Србији нема ниједно решење, ни за своју државу, ни за своју нацију, ни за своју економију, ни за шта под милим Богом. Било је јасно да европски ентузијазам, који још увек показује власт, значи само да ћемо наставити да срљамо према Бриселу све док певајући пуном брзином не ударимо у зид, односно док захтеви који долазе са запада не постану такви да више неће моћи да их испоручује ни политичка класа ни народ. То српско насукавање, тај сасвим извесни крах, без нечега што би могло да делује као изгледна алтернатива значио би трагедију, грађанске сукобе и сасвим известан распад државе. Сада се алтернатива рађа.
СРБИЈА КОЈА СЕ МЕЊА Да се разумемо, Јужни ток је мали посао колика је српска була, и економска, и политичка, и национална. Он неће нахранити Србију, али ће јој отворити много шанси. За почетак, ако је страх од новог НАТО бомбардовања Србије пресудио у многим одлукама српских бирача претходних година, неће им требати много да осете како је Јужним током и пропашћу америчке војне акције против Сирије та опасност сасвим отклоњена. Већ само то сазнање огромна је промена за Србију, макар утолико што ће политичари који се не буду прилагођавали тој стварности и који као клијенти Запада наставе са причом да нас, ако нећемо ЕУ, чека помор и пропаст, они ће сами најпре постати неуверљиви, а затим и смешни.
На исти такав начин Јужни ток ће на стратешку раскрсницу ставити и оно што зовемо регионом. Пре свега, са НИСом и гасоводом Србија постаје регионална енергетска сила првог реда. Утолико више што ће гасовод из Србије ићи у већ пробуђену Орбанову Мађарску, што ће се један крак из Србије одвајати према Републици Срској, један, исто из Србије, према Македонији, а, ако један буде, како се чује, ишао и према Косову ваља знати да ће то после деценија бити први догађај који ће Косово макар за педаљ примаћи Србији, док га је све до сада удаљавало. Ако још имамо у виду да ће се, захваљујући Јужном току и, не мање, шиканирањима и безнађем којима је изложена из Брисела, на озбиљном раскршћу наћи и Бугарска, иако чланица ЕУ и НАТО, може се закључити да се исцртавају прве контуре оног региона православних балканских земаља, каквог нисмо видели већ цео век, када је под паролом Балкан Балканцима уписао најсветлије странице своје историје. Наравно, дуг је пут од Јужног тока до балканског савеза, али први корак је управо та цев.
Почетак јужног тока Србију приближава реализацији још једне идеје, коју су до сада, чини се, боље разумели они делови олош-елите који су јој се, по логици ствари, противили, него они који би, по истој тој логици ствари, требало да је подрже. Ради се о каналу Дунав-Морава-Вардар-Солун, коју је из времена кад је Србија била држава оживео Милан Бачевић, и која је за ових годину и по дана постала извор многих његових невоља и кампања којима је био изложен. Наиме, уколико се испостави да Кинези заиста налазе економски интересе да изграде тај пројекат, који би кроз Србију приближно ишао трасом Јужног тока – а својим уласком у солунску луку можда га и нађу – многе Српске невоље биле би решене. Пре свега, Србија би материјализовала и учврстила своју геополитичку вертикалу, интегрисала том вертикалом централни Балкан, изашла на море. За то време, економске користи биле би немерљиве, у првом реду због тога што би тај пројекат од 15 милијарди евра по свом обиму био она врста посла којим земље величине Србије могу да се запосле и извуку из буле. Онај коме то изгледа као мегаломанска сањарија треба да зна да је то она врста послова о којима размишљају државе, да је наша неспособност да то замислимо само знак да смо престали да размишљамо као држава и да данас мислимо још само као племе чији је врхунац предузимачке имагинације да накупи дрва и налови дивљач за зиму.
Дуго је Србија тражила алтернативу, ево је. Хоће ли успети да је препозна, видећемо веома брзо. Онај, међутим, ко је сигуран да то овдашња политичка класа у већини неће препознати, вероватно је у праву. Али треба знати да, и када политичка класа, дресирана притисцима и батинама, не препознаје озбиљне алтернативе које јој се нуде, често се дешава да озбиљне алтернативе препознају своју политичку класу. Разумемо се?
Жељко Цвијановић (Нови Стандард)
