Тријумф диригованог једноумља – текст писан за Београдски фонд за политичку изузетност [1]

Велика економска криза, или велика рецесија како се све чешће назива, довела је до промена у осећању живота грађана на Западу. Будућност више није онако извесна и стабилна како је то раније изгледало. Уместо плитког тријумфализма који је доминирао од слома социјализма деведесетих година прошлог века, појавили су се дисфорија, страх, сумња и резигнација.

На тренутак је чак изгледало да би криза могла отворити конструктивну дебату о егзистенцијалним, системским питањима модерног капитализма и данашњег света. Нада је трајала кратко, а дебата која се води на видљивом делу светске позорнице (а само је он важан) површна је и отужно економистична.

На веселој, лепршавој страни дебате су они који сматрају да се ради о прекомерној драматизацији економске кризе. По њима, реч је о мање-више уобичајеној кризи, каквих је било на десетине, и о процесу кризног уравнотежења економије после кога капитализам увек излази ојачан. Њихову веру у систем ништа не може пољуљати. (Овај став, иако на Западу редак, веома је популаран код српских представника неолибералне мисли.)

Већина учесника у глобалној дебати је ипак нешто опрезнија и другачије сагледава и узроке и последице кризе. Јасно је да она није циклична попут ранијих, јасно је да се ради о „некреативној деструкцији“ која носи велике економске и социјалне ризике. Па и поред тога, и ове анализе фокус стављају само на економску димензију проблема и измиче им шири социјални и политички контекст кризе – случајно или намерно.

Како се полази од тога да је са фундаментима система све у реду, решења се увек тражи у оквиру исте матрице. Ако би државе мало боље регулисале финансијски систем, ако би банке биле мање алаве, мало мање шпекулисале и биле боље капитализоване, сви проблеми били би решени. У таквој интерпретацији, да би се изашло из кризе, потребне су само техничке корекције и боља комбинација монетарне и фискалне политике.

Ако је на површини кризе било јасно видљиво распојасано лудовање дерегулисаног финансијског сектора и наивна вера у моћ тржишта, у дубини кризе, у том срцу финансијске таме, остао је скривен њен најважнији узрок – велика деформација у расподели новостворене вредности, стагнацији надница и страшно нарастање социјалних разлика.

Да би економија расла и јачала, привреда, држава и грађани морају да троше и тако стварају и одржавају тражњу за робама и услугама. „Нова економија“ тражи и стимулише грађане да троше све више, али им (релативно) плаћа све мање и ускраћује им зарађено. Грађани тај мањак куповне моћи надокнађују задуживањем. Како раст задуживања није праћен растом плата, модел је морао довести до пуцања дужничког балона. Овај фундаментални узрок кризе доводи у питање политичке и економске доктрине на којима систем почива, и тиме постаје нека врста забрањене теме.

Како је време одмицало, како су ефекти кризе лагано слабили захваљујући енормним државним интервенцијама, и сами узроци кризе су полако тонули у заборав. Минимум раније сагласности о узроцима кризе се полако топио. Будући да је финансијски сектор делом саниран (што на терет буџета, што кроз незапамћено штампање новца), криза финансијског сектора се полако и стрпљиво гурала у заборав. У први план сада избија криза јавног дуга.

Господари универзума и њихови интелектуални конквискадори су успели немогуће – променили су перцепцију кризе и изврнули је на главу. Иако су чињенице неумољиве, иако је потпуно јасно да је кризу изазвао приватни сектор и бесмислена вера у моћ тржишта, кривица се сада приписује држави. У новом тумачењу, главна одговорност за кризу је пребачена на превелико буџетско трошење.

Овај модел интелектуалне манипулације је вешто конципиран и снажно медијски подржан. Економска криза која у континуитету траје од 2007. године сада се декомпонује – од једне кризе се вештачки праве две, готово независне кризе.

У перверзном обрту, криза јавног дуга која је настала као последица санирања финансијске кризе, сада се проглашава њеним узроком. Актуелна криза јавног дуга није директна последица финансијске кризе и огромних, изнуђених директних трошкова санирања финансијског система. Она није последица ни огромних трошкова који су проистекли из рецесије коју је изазвао финансијски сектор. У данашњој интерпретацији, криза јавног дуга је последица склоности модерних западних држава да превише троше.

Како се ради о превеликом трошењу, лек се не може тражити на страни бољег пуњења буџета, расту пореза и њиховој већој прогресивности и затварању пореских „рупа“. То никако, то ни по коју цену. Постоји само један делотворан лек, и своди се на апсолутно, безусловно резање јавне потрошње.

Да парадокс буде већи, управо финансијски сектор који је непосредно изазвао кризу, који је присилио државе да санирају не само последице кризе, већ и сам финансијски сектор, данас је најефикаснији инструмент дисциплиновања држава – на сваки начин, без обзира на социјалне последице.

Ако се јавна потрошња не смањи, финансијски сектор ће казнити државе тражећи све веће и веће камате на новац којим се дефицити финансирају. При томе, новац којим скупо кредитирају државе, банке су готово бесплатно позајмиле од централних банака, дакле од државе. Државе тако финансирају саме себе користећи скупог посредника, а све у име мантре да централне банке не смеју директно покривати дефицит буџета.

Целокупан терет кризе је тако преваљен на грађане, на оних 99 процената становништва који не спадају у привилеговану мањину. Социјална и здравствена заштита је све слабија, јавне службе све сиромашније, сигурност грађана и њихове имовине све мања.

У амбијенту у коме се прелако остаје без посла, и у коме је лакоћа отпуштања проглашена за системску врлину, грађани морају прихватати да раде све више, и/или, да буду плаћени све мање. То је нова, магична кованица – флексибилно тржиште рада – којом се нуди универзално решење за проблем незапослености.

Како је могуће да се истина и чињенице тако страшно деформишу, како је могућа тако безочна манипулација јавним мњењем?

Овакав тријумф неистине и доминација бескрупулозне мањине могућа је само у амбијенту контролисаног и плаћеног једноумља, само у амбијенту колосалне интелектуалне издаје. Ова издаја је данас много гора од оне о којој је писао Жилијен Бенда у свом познатом есеју „Издаја интелектуалаца“ из 1927. године. Она не почива на националним, расним или класним заблудама, нити на погрешним идејама. Она почива на новцу, на грубој интелектуалној корупцији преко које се више не може ставити никакав идејни, нити идеолошки смоквин лист. За мрвице и понеку мрву које падају са трпезе богатих, нови интелектуалци издају све – идеје, прошлост, садашњост и будућност, своје очеве и своју децу.

Медијски простор је строго контролисан, а на свим главним капијама стоји преторијанска гарда. Кроз те капије могу проћи само одабрани, они који афирмишу систем, или они чија критика не доводи у питање ни једну системску догму.

Они други, који се не мире са таквим стањем ствари, кроз те капије не могу проћи, па обитавају на медијској маргини. Њихови гласови се могу чути само на Интернету, али су и тамо загушени општом дигиталном какофонијом. Тај хук не може угрозити систем и не може га натерати да се промени.

У некој циничној анализи можда се и овакво стање може подвести под виталност и способност капитализма да се трансформише и преживи. Све и да је тако, спорна је цена преживљавања и адаптације – огроман број регионалних ратова који непрестано трају и ужасна људска патња која са тим иде, стално опадање квалитета живота, потпуна атомизација друштва, уништавање животне средине и угрожавање самог опстанка планете.

Није битно само ко побеђује, већ и какав свет победник иза себе оставља. У овом новом свету, све опасности (од глобалних ратова до фашизма) су поново ту, потенцијално у још страшнијем облику. И сва фундаментална питања и проблеми капитализма су и даље отворени и чекају неку нову, још разорнију кризу. Цивилизација која се свела на само две повезане идеје – профит и конзумеризам, нема више шта да понуди или обећа – чак ни раст потрошње. Друштвом се надаље може владати само страхом – од губитка посла, од тероризма, од имиграната, од других.

Систем у коме је све на продају, који од човека упорно покушава да направи робу, у коме привреда не служи људима већ људи њој, у коме економија контролише друштво, а не друштво економију, пре или касније завршава у злу и крвопролићу.

Небојша Катић

Чини се да никада у модерном времену није постојао период у коме се, као данас, живело без идеологије, без вере и без конкуренције и сукоба идеја. А како би се идеје и могле сукобљавати, када на левој страни политичког спектра више нема готово никога.

На сцени је потпуна социјална и политичка регресија. Сва достигнућа социјалдемократске државе која су мукотрпно грађена последњих стотинак година, сада се под окриљем кризе полако разграђују. Ово путовање у будућност све више личи на повратак у деветнаести век. Тај повратак, тај неприродни пут не може проћи без јаука, без отпора и без побуне. Како побуну и протест нема ко да артикулише, она ће се артикулисати сама, на улици и против институција. Таква артикулација је увек хаотична, деструктивна и поларизује друштво.

Опасна је илузија да се друштва која иду против човечности могу заувек контролисати полицијом, војском, тајним службама, или законима који сваку социјалну побуну проглашавају тероризмом. Свет је пропустио прилику да велику економску кризу искористи како би се погледао у огледалу. Преко огледала је само пребачен покривач, али то неће промени стварност, нити је сакрити од оних који у њој живе. У интелектуалном смислу, економска криза није друго до још једна пропуштена историјска прилика.

Извор: блог Небојше Катића

Читаоци блога неће у тексту наћи ништа ново, ништа о чему већ нисам писао. Ново је само да је текст преведен на енглески и да ми је енглески превод помогао да уочим слабости свог писања.

Коментариши чланак

Коментара