Већ годинама водећи политичари на нашим географским ширинама трабуњају о „тржишној демократији“. То покрива све. Али то нам такође јасно показује да на нашим географским ширинама постоје само остаци некада цветајуће демократије. У време избора се народ нешто пита и ма колико да британске обавештајне слуе – како се то може прочитати у страној штампи – изманипулишу свако политичко истраживање јавности, ипак таква истраживања дају индикације о томе шта људи мисле. Тако и у случају трагедије у Украјини.
Ништа се није научило нити постоји спремност да се нешто научи из највећих грешака у новијој историји Европе. Тако би се могла тумачити садашња западноевропска политика према нашем руском суседу. Нема свако у Европи то чувено „кратко памћење“ као ови у Берлину. Када се из позиције Москве посматра како на западу континента нараста одговарајући агресивни потенцијал, намеће се једно одлучујуће питање: после Наполеона и Хитлера да ли се са оне стране Атлантика опет појављује неко?
Стара некадашња изрека, коју многи суграђани стално понављају, јасно и убедљиво каже: ко стално лаже, томе се не верује ни када говори истину! Овде се мисли на САД.
Уопште се не ради о томе ко је на власти у нашем пријатељском САД-у. Ми се већ више од петнаест година миримо са тиме да нас без мере константно лажу како бисмо подржали крваву линију коју САД повлачи преко евро-азијског континента .
Брутално се преко леђа другога остварају властити интереси. Међународно право више нема никакву улогу. Бивши амерички председник Џими Картер тврди да у његовој земљи више не функционише демократија. „Незаобилазна нација“ – како ју је једном назвала бивша министарка иностраних послова госпођа Олбрајт – деградирана је у „војни кластер“ и некада је била – и то у политичком контексту – „наша велика љубав“.
На нашем континенту се немилосрдно убијају људи и када, поређења ради, мала Малезија, озбиљно схватајући међународно право затражи да се на међународну листу ратних злочинаца ставе главни кривци за на пример рат у Ираку, добија један ударац за другим. Судије у Куала Лумпуру су установили да би се управо на њој могли да нађу Буш и Блер.
Притом се још увек није ни покренуло питање, погледајте једну вест из последњег Монитора у вези ове теме, злочина које су НАТО-трупе починиле у Авганистану.
Наш савезни председник припрема нас с тим у вези на оружане походе – и то месецима. Он потпуно заборавља да наша искуства са западним наступима почев од нашег поновног уједињења претстављају на овом подручју катастрофу без краја. Овде се замењује добра вера за бруталну политику моћи.
Притом је било повлађивача, као што су западноевропске државе и државе које очигледно због својих интереса у потпуности подржавају такво америчко понашање. Ту спада и садашња израелска политика. То показује и стално одбијање Тел Авива да се конструтивно сарађује у посредовању за постизање мирније будућности. Овде постоји и наша одговорност да упозоримо Израел на последице његовог таквог деловања.
Основни животни принципи неког народа се, након одлука УН о оснивању Израела, не могу толико минимизирати у Гази, тј. не могу се на бруталан начин – било у мирним временима или за време ратног похода – да сведу на нулу. Ово говори у прилог условима под којима се свуда на територији Израела може живети у миру без свакодневног напада ракетама.
Политичка збивања, која можемо да пратимо годинама, јасно указују да садашња израелска влада настоји да створи нови поредак на целом Блиском истоку у државноправном погледу и да у поодмаклом остваривању ових планова ставља палестински народ под неиздрживи притисак.
Колико су затровани међународни односи америчком агресивном политиком у задњих готово двадесет година ,јасно показује трагедија од 17. јула 2014. године у ваздушном простору изнад Украјине и пад Боинга 777 малезијске ваздухопловне компаније. Ретко су када мртви, који заслужују жаљење, тако инструменатализовани за своје потребе као што је сада случај.
Овде се на тако одвратан начин оперише претпоставкама против факата само да би се то искористило за властите циљеве. Намеће се утисак да је огромна манипулација мишљењима достигла такве размере јавног огорчења које ће потрајати све док министри иностраних послова Европске заједнице данас не донесу одлуку о санкцијама против Руске федерације због хушкања на рат. Русија се није упуштала у сумничења како је то чинио Запад, а пре свега САД.
Она је интернационално јавно ставила на сто своја сазнања о украјинском ваздушном простору у време пада авиона. Зашто Савезна влада и зашто НАТО не дођу и не ставе на сто своје резултате извиђања извиђачких авиона АВАКС стационираних у Гајленкирхену? Зашто САД не прeзентирају своја наводна сазнања добијена преко извиђачких сателита?
Под тим условима би то могао да буде корак у правцу ка стварном појашњењу зашто су устаници пронађене „црне кутије“ у том делу Украјине предали директно истраживачком тиму Малезије, а не у руке моћника у Кијеву.
3. јул 1988 / Илустрација са странице Бориса Малагуског
Па управо су САД имале трагично искуство са обарањем једног авиона цивилног иранског ваздухопловства изнад персијског залива са скоро 300 путника. Зашто се према мртвима не покаже респект и поштовање? Они нису заслужили да на тако одвратан начин буду конфронтирани против Русије да би се из сасвим других разлога окривио сусед.
Ионако се више не могу ни слушати прежвакавања западних шефова држава и влада о Украјини и руским држањем у вези са тим конфликтом. Управо је Запад био тај који је уз помоћ немачких установа изазвао преврат у Кијеву. Потпаљивачи пожара седе овде и сада траже од Путина да заустави пламен кога они стално распламсавају.
Немачки народ је тај који управо финансира ратове Кијевске владе против свог народа у тој банкрот-држави.
У коју сврху иначе служе европски кредити или новац од ММФ-а?. Садашње вође у Кијеву добијају толико времена на екранима немачке телевизије. Када их слушамо шта говоре, имамо још више разлога да их колико год је то могуће даље отерамо од нас. То исто важи и за немачке челичне шлемове, чије учешће истовремено траже Велика коалиција и градоначелник Кијева Кличко на познатим бојиштима из Другог светског рата.
Извор:
