Неоспорна је јединствена улога Лењина у руској катастрофи 1917. године и у глобалним катаклизмама XX века коју је она изазвала. Грандиозност учињеног створила је раскошну митологију, па се о творцу најкрвавије диктатуре у историји неретко говори као о „великом хуманисти“, „генијалном политичару“, „човеку високе културе“. За истинито поимање Лењинове појаве неопходно је ослободити се „хуманистичких“ кулиса и дефинисати оно што је поседовао само Лењин, и нико осим њега.
Најважније код Лењина јесте његова идеолошка манијакалност, опседнутост разарањем, апсолутни цинизам и непостојање принципа, због чега је он постао први у низу крвавих диктатора XX века: Стаљина, Хитлера, Мао Це Дунга, По Пота, Ким Ил Сунга и низа мањих, при чему су сви они, на овај или онај начин, били Лењинови ученици. То јест, они су усвојили и наставили много од онога на шта се Лењин, као први у историји, одлучио. Али нико није превазишао учитеља, јер нека од Лењинових дела касније нико није успео да понови.
Пре свега, Лењин је до савршенства довео концепт револуционарног освајања власти, зарад чега је од „класика“ социјализма и марксизма преузео све што је било неопходно, одбацујући немилосрдно све што је било застарело или „превише хумано“. Руководећи се тиме, Лењин је први у историји створио масовну револуционарну партију саздану на суровој дисциплини и крви.
Лењин је разрадио тактику револуционарног преврата, која је користила искуство свих претходних револуција: њен цинични алгоритам омогућио је да се дефинишу сва слаба места власти коју је требало свргнути, сви могући ослонци у друштву, као и сви стварни противници које је требало ућуткати или првенствено уништити. Нико пре Лењина није тако цинично и сурово дограбио власт, рушећи на свом путу све принципе и све светиње. Затим је Лењин успео да земљу гурне у непојамно суров и крвав грађански рат, који је однео петнаест милиона људских живота. Да би револуција однела потпуну победу, Лењин је први (мада је, свакако, ефектно уопштио целокупно претходно историјско искуство) разрадио теорију и у праксу спровео систем тоталног државног терора.
Кад се упореде с терором бољшевика, све претходно и све наредно у тој области било је ограничено простором и временом, степеном суровости и масовношћу. Лењин је увео концлогоре (1920. их је било око 90) и редовно масовно стрељање талаца, тој јест истребљење великог броја људи који ни за шта нису били криви, чак ни из перспективе “ револуционарних закона“. Лењин је први у историји иницирао масовну глад ради обрачуна с непокорним становништвом своје земље: страшна глад 1921 –1922, однела је око пет милиона људи.
Нико осим Лењина није толико користио међународни олош ради обрачуна с унутрашњим непријатељем. Од заробљених војника Аустро–Угарске, Немачке. Чешке, Турске, литванских стрелаца, кинеских добровољаца, револуционара – интернационалиста саздао је ударне, заштитне, казнене јединице: „Формирање немачко–мађарске дивизије из постојаних и дисциплинованих елемената крајње је сврсисходно“ (телеграм председнику Сибирског револуционарног комитета). Лењин је први у историји употребио хемијско оружје ради истребљења сопствених грађана, што ће касније урадити Садам Хусеин.
По наређењу Лењина, без истраге су побијени сви чланови царске породице, укључујући и децу, као и многи Њихови рођаци и слуге (више од четрдесет људи). Крвави обрачун с главом државе и његовом породицом био је без преседана у новој и најновијој историји: Француска револуција је убила краља, али после тога ниједан узурпатор и диктатор није смео да учини било шта слично.
Треба рећи да су сви диктатори чинили злочине ради неке узвишене и позитивне митологије, изражене на језику своје националне културе. Хитлер је маштао о „Великој Немачкој“ као „Хиљадугодишњем Рајху“, поштовао је германски еп о Нибелунзима и музику Рихарда Вагнера. За Мао Це Дунга, Велика Кина је била „Поднебеска империја“ са извесним елементима конфучијанства. Сви диктатори су били за нешто или неког сентиментално везани, или су вештачки стварали сценографију за показивање својих људских квалитета. Лењин је у томе био без преседана: мрзео је све у Русији и није сматрао вредним ништа у човечанству. Чак је и крвави Стаљин имао децу и каткад био добродушан према њима.
Све вредности и светиње, видове и форме поретка у свету, све људе, Лењин је непрестано излагао циничним подсмесима и поганим погрдама. Берђајев је Лењина звао „генијем псовачких израза, којима је „чашћавао“ не само непријатеље, него и најближе саборце: „Увек узмемо неко г… за експерте… Олош и ђубре, које никад не подноси рачуне… научите те гов..ре да озбиљно одговарају… Идиоткиња… Будала“ (ово последње су изрази које је користио за Розу Луксембург). Непрестано је псовао мајку на састанцима своје „најобразованије“ владе. На тај начин, Лењин се понашао као човек чија је једина вредност била тотално разарање само по себи. Лењин је био идеолошки манијак који се појавио у историји и сасвим остварио своје патолошке фантазије.
Ради остварења демонске опседнутости неопходна је моћ, државне власти која се концентрисала у једним рукама, а усмерена је на припремљено крволоштво, то јест неопходна је неограничена диктатура: „Научни појам диктатуре не означава ништа друго него ничим неограничену, никаквим законима и апсолутно никаквим правилима незауздану, власт која се непосредно наслања на насиље“. Јасно је да ни у каквој науци такве дефиниције нема, осим у науци заплотњаштва, чији је непревазиђени мајстор био Иљич. Али увођење „научног појма“ је неопходно да би се створио привид утемељености – макар за интелектуалце жељне самообмане.
Чувена формула „диктатура пролетаријата“ значила је личну диктатуру вође у партији и у земљи, што Лењин није ни крио: „Речи о једнакости, слободи и демократији су у садашњим околностима – трућање… Још 1918. ја сам указивао на неопходност власти једне личности, неопходност давања једном лицу диктаторских овлашћења, управо из перспективе спровођења совјетске идеје… Нема баш никаквог противречја између совјетског (социјалистичког) демократизма и примене диктаторске власти појединаца… Како може да се обезбеди јединство воље? Потчињавањем воље хиљада вољи једнога…
Вољу класе каткад остварује диктатор, који ће сам често боље урадити оно што је потребно и који је често неопходан“. У томе Лењин није следио руске традиције, него Марксово учење, јер је Маркс пролетаријату прорицао двадесетак, а, ако треба, и педесетак година класних борби и грађанског рата, „не само да би били промењени постојећи услови, него да би се и сам пролетаријат изменио“. „Војни комунизам“ – то је „Комунистички манифест“ Маркса и Енгелса на делу. Али ако су следбеници Лењинови били само његови епигони, претходници изгледају само као теоретичари апстракционисти кад се пореде с Лењиновим сатанским титанизмом на делу.
О беспримерној циничној и сатанској лажљивости Лењина писао је професор С. Г. Пушкарев: „Наравно, политика – то је професија у којој је тешко сачувати моралну чистоту. Многи политички делатници давали су осећања која касније нису испуњавали, или су непосредно обмањивали народ, али никад није било тако разноврсног и вештог мајстора политичке обмане какав је био Лењин.
Све пароле које је избацио 1917. године, сва обећања у вези са основним питањима унутрашње и спољашње политике била су унапред смишљена обмана – сасвим у складу с његовим моралом. Ево неколико примера лажних парола и обећања. Основна парола (и главни циљ): „Сва власт совјетима радничких и сељачких депутата, а које је изабрао сав радни народ“. Намера: неограничена власт („диктатура“) комунистичке партије. Парола: „Земља сељацима“: програм: Национализација земље, то јест власт државе над земљом. Парола (1917): „Проверити сваки корак официра и генерала“. Остварење: најстрожа дисциплина у Црвеној армији са правом постављених командира да стрељају непослушне војнике. Парола: „Општи демократски мир“. Намера: организовати „револуционарне ратове за освајање Европе“.
Кад су своју улогу одиграле предоктобарске анархокомунистичке пароле (власт – совјетима, земљу – сељацима, фабрике – радницима), усмерене на рушење старог режима, Лењин је захтевао да партија надиђе фазу револуционарног нереда и да се мобилише ради стварања револуционарног поретка. Треба рећи да Лењин никад није мељао своје стратешке циљеве, али је био виртуоз политичких околности, па је у име освајања и задржавања власти увек био спреман да мења – све до потпуно супротне тактике. Зато су после октобарске револуције пароле постале радикално другачије.
Наравно, успостављање новог поретка није могло да прође без отпора друштва, мада је он на почетку био слаб и неорганизован. Али главни идеолог је одавно предвидео да је ново немогуће остварити без масовних репресалија: још 1914. он је тражио да се „империјалистички рат претвори у немилосрдни грађански рат“. И бољшевици су тај рат покренули у земљи са свом могућом суровошћу. Резултат је био такав да је репресивни замајац „великог терора“ прорадио пуном паром: лаж и насиље, насиље и лаж су наизменично ковали новог човека и уништавали непокорне.
Позната је нељудска суровост с којом је Лењин наметао „црвени терор“, шаљући директиве бољшевичким вођама: „Неопходно је спровести немилосрдан масовни терор против кулака, попова, белогардејаца. Сумњиве затварати у концентрациони логор ван града… Треба повећати енергију и масовност терора… Отворено истаћи начелно и политички оправдано (а не само јуридички уско) стање, које мотивише суштину и оправдање терора… Суд не сме да уклања терор… него да га начелно заснује и озакони, без лицемерја и фасаде“.
Као председник владе, Лењин је стално тражио појачање репресалија: „Увести масовни терор, стрељати и протерати стотине проститутки које заводе војнике, бивше официре, итд. Ни минута чекања“ (у Нижњи Новгород); „Стрељати заверенике и колебљивце, никог не испитујући и не допуштајући идиотско одуговлачење“ (у Саратов): „Под маском „зеленог кадра“ (после ћемо на њих то и свалити) вешати чиновнике, богаташе, попове, кулаке, племство. Убицама исплаћивати по сто хиљада рубаља“: „Предлажем истрагу и стрељање оних који су криви за зевзечење“: „Било би срамно колебати се и не стрељати за неодазивање на војни позив“; „Поставити своје старешине и стрељати заверенике и колебљивце, никог ништа не питајући, не допуштајући идиотско отезање“ (опуномоћенику Наркомпрода): „Обавезно обесити, да народ види, не мање од сто познатих кулака, богаташа, крвопија. Објавити њихова имена… Учинити тако да на стотину врста наоколо народ види, дрхти, зна, виче: тамане и потаманише кулаке–крвопије (наредба упућена у Пензу). У резолуцији на писму Ђержинском поводом милиона заробљених козака: „Стрељати их све до једнога“.
У документу који је потписао Свердлов, чији су полазни ставови Лењинови, „свим одговорним друговима који раде у козачким областима“: „Неопходно је да се за једино исправну прогласи борба са самим врховима козаштва путем њиховог истребљења свих до једног… Спровести масовни терор против богатих козака, побивши их све: спровести масовни немилосрдни терор према свим козацима уопште, који су учествовали, непосредно или посредно, у борби против совјетске власти“. У доба Лењиновог људождерског режима као обично изгледало је наређење Тухачевског за гушење устанка табовских сељака: „Шуме у којима се бандити крију очистити отровним гасовима прецизно прорачунавши да облак загушљивих гасова буде равномерно распоређен по читавој шуми, уништавајући све што се у њој крије“.
Лењин је непревазиђен као теоретичар и практичар борбе против Бога. Религиозна област била је предмет његове нарочите „стрељачке“ пажње: „Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботере, стрељајући их немилосрдно и свуда. И што више“ (1. мај 1919. године, Ђержинском). Поводом празновања Светог Николе, 25. децембра 1919. године Лењин истиче: Глупаво је мирити се с „Никољданом“, треба покренути чекисте да стрељају све који нису дошли на посао због „Никољдана“. У писму Молотову 19. марта 1922, насловљеном на све чланове Политбироа, Лењин категорички захтева: „Треба најодлучније и најсуровије задати ударац црностотинашком свештенству и то тако да ударац не забораве у току неколико наредних деценија… што више реакционарне буржоазије и реакционарног свештенства тим поводом стрељамо, тим боље. Треба сада научити памети ту господу тако да у току неколико наредних деценија не смеју ни да помисле на неки отпор“. Исход овога је био да је Лењин у Русији покренуо најмасовније и најкрвавије религиозне прогоне у историји, истребљујући вернике и намећући режим државног атеизма. Гнусно псовање религије и Цркве кад год је то могуће, као и људождерски занос у борби против свештенства и верника говори о томе да је Лењин био опседнут манијом богомрзачког титанизма.
На тај начин, масовност и последица Лењинове делатности су стварно огромне. Али називати га због тога „великим политичарем“ и „генијалним човеком“ значи не схватати његову суштину. Основна карактерна црта Лењинова била је крволочност без преседана свих његових поступака: по огромности, тежини и суптилности својих злочина он је уникалан. Зато је Лењин, пре свега, највећи злочинац у историји. А расправе о томе колико је такав човек био „хуман“, „интелигентан“, „поштен као сунце“ и тако даље – могу да покрећу само људи посусталог морала. Многи од оних који признају чудовишност онога што је Лењин учинио склони су романтизацији лика злочинца: ако се неко усудио да одбаци све могуће пројаве човечности, да погази све традиције, законе, морална начела, светиње, да пролије море крви, али ако при том оно што је урадио има глобални карактер и исте такве последице, онда је он, макар био и злочинац, ипак генијалан злочинац, а то значи да „има право“ и да је у многоме оправдано то што је урадио. Култ Наполеона су разобличавали и Лав Толстој и Фјодор Достојевски, али синдром наполеонства који је дубоко продро у душу „малог човека“ приморава га да правда злочинство: што је оно масовније тиме се лакше сели из областа злодела и легитимише као нешто генијално.
Међутим, ако се лик Лењинов сагледа без предрасуда, може се видети да он није имао ништа од врлина генија. Оно што је он урадио омогућила му је зверска суровост и злоба, апсолутни цинизам и ђаволска енергија разарања. Просечни ум и осредње способности Лењинове томе нису биле препрека. Напротив, недостатак широког и универзалног размишљања, као и одсуство многих људских квалитета, олакшавали су му да се усредсреди на главни посао свог живота – бандитизам, пљачкање, државне ударе, убиства. На тај начин, испоставља се да је истински генијални Пушкин и овде у праву: геније и злочин су заиста неспојиви.
—————————————-
Када сам, пре десетак година, преводио овај текст руског хришћанског мислиоца, Виктора Аксјочица о Лењину, нисам ни слутио да ће постати актуелан кад званична Москва стане иза обнове једног сатанистичког маузолеја, какав је онај у коме почивају посмртни остаци једног од највећих гонитеља Цркве у историји.
Из љубави према Русији, човек може само да плаче кад види како се антимошти претече антихристовог и даље сматрају неуклонивим са места на коме се налазе, као и жаба крастача Лењиновог маузолеја, која скрнави свету земљу Лепога трга (Красној плошчади) крај Кремља, мистичког срца Трећег Рима, и плази се светињама каква је храм Светог Василија Блаженог. Ипак, остаје нада да ће се Русија, ради добра свога и свега човечанства, једног дана ослободити антимоштију и антихрама, и да их више никад, ни због чега, ни због идеологије, ни због туризма, неће обнављати, на своју пропаст.
Маузолеј Лењина спасли од разарања
Маузолеј Лењина на Црвеном тргу у Москви морао је хитно да буде реконструисан. Споменик се деформисао. Ради се о томе што је споменик подигнут на врло различитом и нестабилном тлу. И плоча на којој стоји почела је неравномерно да се спушта. Средином априла завршена је прва етапа реконструкције.
Сличних споменика у свету има мало: то је маузолеј Мао Цетунга у Пекингу, маузолеј Ким Ил Сунга у Пјонгјангу и гробница Хо Ши Мина у Ханоју.
Научници који су пратили стање Лењиновог маузолеја, једног од најпознатијих дела исакнутог руског архитекте Алексеја Шусева, почели су да позивају на узбуну. Они су приметили да је оштећена хидроизолација и спој плоча којима је обложен. Слова на Маузолеју умало нису испала из лежишта.
Узрок таквог стања маузолеја на Црвеном тргу било је тле. Маузолеј стоји између две реке – Москве и Неглинке. А тле је превише разнородно: ту је и песак, и глина, и биљни остаци који труле, и тресет. Све заједно то представља порозну „кашу“ препуњену водом.
Не чуди што је плоча почела да пропада. Шусев тешко да је знао све ове геолошке детаље. Па и посебан избор није имао: одлука да се маузолеј постави испод зидина Кремља била је политичка.
На крају је маузолеј спасило 300 потпорних стубова. њих су псотавили под основу после бушења шахти и пуњења стабилним раствором. Самим тим плоча је легла на стабилну основу. Споља све ове измене се не виде. Све оне су испод маузолеја. У наредној фази згради престоји научна рестаурација. Лик споменика при томе се неће променити.
