Лобања и кост” – шта је реално а шта измишљено у делатности англосаксонских масона.Шta је масонска ложа и која је њена сврха постојања, најбоље је показати на случају ложе „Лобања и кости”.
Чланство у том братству започиње се на Јејл Универзитету и траје цео живот. Њени чланови су били, а и сада су, чланови најпривилегованијих породица у САД – људи који ево већ скоро два века чине владајућу класу у САД.
Колеџ Његовог Величанства Колоније Конектикат, који је себе назвао Јелским у част Илајхју Јела, који није био научник, нити просветни делатник, већ богати енглески трговац. У одговор на молбу повереника колеџа Јејл из 1718. године, он је послао из Лондона велики сандук са књигама, портрет краља Џорџа I и девет палета индијске робе, од чије продаје је уручио колеџу 562 фунте и 12 пенија – за то време не малу своту.
У складу са замислима својих оснивача, колеџ се одликовао изузетном чак и за то време „побожношћу” и нетрпељивошћу. Ту је основана прва црква у америчким просветним заводима; студенти су били у обавези да два пута дневно посећују службу.
Њима је на територији колеџа било дозвољено да говоре само на латинском. Професори су им усађивали осећај моралне супериорности и изолованости, не дозвољавајући било какву студентску самоуправу.
Психологија тврђаве под опсадом неверника, допринела је да Јејл практикује неку врсту „дедовштине” (hazing – покушај понижавајућег „посвећења” бруцоша). Потпуно озваничено су се студенти делили у зависности од социјалног статуса родитеља.
Масонска ложа се није појавила сама од себе. Она се разгранала из студентског удружења „Фита-бета-капа” са универзитета Вирџинија из далеке 1779. године. Назив друштва са грчког се преводио као „мудрост- водич живота”, но, треба одмах истаћи да је делатност „мудрољубивих” студената од почетка била заогрнута строгом конспиративношћу. Нико није знао њихове задатке нити циљеве, али већ тада је било познато да су они све друге осим масона, сматрали „варварима”.
Није познато каква би била судбина ложе да није било догађаја који је 1826. године узбудио сву Америку. Тада познати писац и политичар Виљем Морган је обзнанио да је добио опширан материјал о делатности масона и да се спрема да га изда у виду књиге. После тога Морган је тајно и без трага нестао и до дан данас није пронађен.
Треба рећи да су од тада масони, који су преузели све полуге власти у Америци, постали прилично познати јавности која је постала страшно огорчена. Толико огорчена да је створила и антимасонску партију, која је брзо почела јачати.
На председничким изборима 1832. године, партија је истакла свог кандидата против демократе Енрју Џексона и лидера америчких виговаца Хенри Клеја, који су били масони. Борба са тајним друштвима дотакла се и студентског братства. Од ложе у Јејлу тражило се отказивање од принципа тајности.
Тада је њен предводник Виљем Расел одлучио да прикрије претходно седиште и са 14 истомишљеника основао је ново тајно братство по моделу једног Немца. Овај пут они су копирали Ред илумината који је порицао своју директну везу са масонима, али су зато они израсли у масоне.
Илуминати – то су масони међу масонима
Тајно друштво Илумината (illuminates – освешћени) основао је 1776. године у Инголштаду млади баварски професор права Адам Вејсхаупт. Профессорова научна област била је социјална реформа егалитарног модела. При том, маса у редовима масонских ложа уопште није знала о делатности свог руководиоца или је била доведена у заблуду са његове стране. Они се од масона високог степена иницијације користе као „слепци”.
Друга посебност илумината је жестока централизација и дисциплина.
Зато можемо, идући напред, рећи да они чланови ложе који су учествовали у припреми и извршењу експлозија у „кулама-близанкињама” у Њујорку, по правилу нису имали представу о размерама замисли и њеним глобалним последицама.
Данашњи чланови друштва „Лобања и кост” не поричу верзију о њеном немачком пореклу. У њеном седишту постоји Немачка соба, у којој су зидови украшени сликама студентског живота у Немачкој и пословицама на немачком језику. Једна од химни друштва написана је на мелодију Deutschland uber Alles. Ту мелодију написао је Џозеф Хајдн 1797. године; да ли треба напомињати да је Џозеф Хајдн био масон (по протекцији свог пријатеља Моцарта он је био инициран у братству бечке ложе Zur wahren Eintracht 1785. године).
Један од 15 чланова првог сазива био је и Алфонсо Тафт – родоначелник династије високих политичара, војни министар, министар правде, посланик у Аустро-Угарској и Русији и отац Виљема Хауарда Тафта – двадесет седмог председника САД. Чланови тајног друштва су поштовали знамените гусаре и правили су планове за светско господарење. После 170 година друштво се разрасло, пустило је корене и гране и достигло је изузетан и невиђен утицај.
„Лобања са костима” већ дуго година влада Америком. Друштво је 1856. године званично регистровано као труст-фондација под називом Russell Trust Association. Од тада, „Лобања” нема проблема са финансијама. За разлику од других сличних друштава, његови чланови не плаћају чланарину, међутим, дају добровољне прилоге.
По завршетку универзитета, сваки члан друштва добија на поклон 15 хиљада долара а као поклон за свадбу – зидне часовнике са клатном, у махагони дрвету.
Унутрашњи ентеријер „гробнице” у којој се окупљају масони је веома интересантан.
Просторија је богато декорисана и испуњена раритетима. По зидовима су окачени ловачки трофеји и оружје, а по угловима стоје манекени витезови у пуној борбеној опреми, у застакљеним витринама су средњевековни рукописи и минијатуре.
Посебно су карактеристични часовници који се налазе у кући, њихова посебност огледа се у томе што раде 5 минута унапред. Управо по том времену заказују своје сусрете чланови реда. Време по коме живи комплетно преостало човечанство назива се „варварским”. Оснивач реда, генерал Расел, зачетник је стварања колекције војних реликвија – то су предмети који су припадали члановима друштва који су ратовали у Грађанском, Првом и Другом светском рату.
Наравно, главни елемент ентеријера представљају лобање и кости људи у свим видовима – као цртежи, модели и истински. На пример, у једном стакленом ормару чува се скелет који чланови друштва са поштовањем ословљавају са „мадам” и тврде да су то остаци маркизе де Помпадур, љубимице Луја XV.
Још један трофеј исте врсте – костур Џеронима, чувеног вође Индијанаца – тачније племена Чирокеза из народа Апача.
Џеронимо је легендарна личност. Он се очајнички борио опирући се одвођењу племена у резерват, био је заробљен па побегао и коначно, 1886. године, био принуђен да се преда због изузетне бројне супериорности непријатеља.
Џеронимо се обратио у хришћанство, умро је 1909. године и сахрањен је у тврђави Сил у држави Оклахома. А ложа „Лобања и кости” је 1918. године решила да, пошто је Џеронимо скинуо 49 скалпова са белих Американаца, да је праведно да сада његова глава украси „гробницу”.
Његов гроб је откопан а лобања украдена. По легенди, командант откопавања био је нико други него Прескот Буш – будући сенатор и деда недавног председника САД.
О ритуалу иницијације у ложи постоје најскандалознија сведочења. Неки извори тврде да је новопридошли дужан да лежећи у ковчегу, маструбира пред очима чланова секте, откривајући им своје најстидније сексуалне тајне.
Џорџ Буш млађи је приступио у „Лобању и кости” 1967. године. Он је већ треће покољење чланова реда и то по обе линије: његов већ помињани деда Прескот Шелдон Буш био је ожењен са Дороти Вокер, кћерком свог пословног партнера Џорџа Херберта Вокера-млађег, такође члана „Лобање”. Многи мушкарци из обе гране тог разгранатог дрвета студирали су у Јејлу и били су чланови реда.
Кратак курс из историјата „Лобање” био би непотпун ако не бисмо размотрили његова главна достигнућа.
Закулисна моћ реда почела је од председника Виљема Макинлија (1897-1901), кога је „гробница” наговорила да почне рат са Шпанијом за Кубу и Филипине и самим тим у потпуности изменила светски поредак, а заједно са њим и САД.
Цивилни гувернер заузетих Филипина постао је Виљем Хауард Тафт, који је 1904. године постављен за војног министра у администрацији Теодора Рузвелта. У том својству он је 1906. године угушио устанак на Куби. А две године касније постао је први председник „делегиран” на највише државно место од стране тајног Јејлског реда.
Тафт је за војног министра одредио свог сабрата из „Лобање” Хенри Луиса Стимсона, који је одиграо одлучујућу улогу у америчкој спољној политици. Он је служио у администрацији седам председника.
Код Кучиџе је био генерал-управитељ Филипина, код Хувера Државни секретар и на крају код Френклина Рузвелта и Хари Трумана – поново војни министар. У годинама Другог светског рата, заједно са Државним секретаром Дином Ачесоном и начелником Генералштаба Генералом Џорџ Маршал Стимсом, улазио је у круг лица која су доносила најважније стратешке одлуке.
Он је чувен не само по доктрини која носи његово име, него и обуком младих америчких политичара, у такозваном „дечијем вртићу Стимпсона”. Многи његови питомци били су чланови „Лобање”.
Последњих година живота (Стимпсон је умро 1950. године), он се посветио превођењу кључних федералних министарстава на мирнодопски колосек.
Законом о националној безбедности из 1947. године, војно министарство претворено је у министарство одбране а Управа стратешких служби у – ЦИА. Министар одбране је 1951. године постао његов ученик Роберт Ловет, потомак чланова „Лобање”.
У тајне службе је инфилтрирао низ чланова реда. Један од најпознатијих био је и „ловац на кртице” – начелник личне контраслужбе ЦИА Џејмс Џизус Енглтон.
Под Џоном Кенедијем је „Лобања” ојачала своје позиције
Место саветника председника за националну безбедност заузео је Мекџорџ Банди, као и Ловел – наследни члан реда. Аверел Хариман је био заменик Државног секретара за Азију. Обојица су наставила са послом и у администрацији Линдона Џонсона.
Као што се види, чланови реда су деценијама доносили судбоносне одлуке у најважнијим питањима спољне политике и одбране. Контролисали су изградњу атомске бомбе и одабрали место у Јапану где ће је бацити. Били су на изворишту „хладног рата”, увукли су Америку у рат са Вијетнамом.
Кажу да је Буш старији први пут помислио на председниковање као амбасадор у Кини (1974-1975). Чувши да амбасадор жели да буде председник, сабеседник је запитао „које компаније?”. Буш је одговорио – Сједињених Држава. Тај сабеседник је био шеф ЦИА, син славне новоенглеске породице и стари пријатељ из „Лобање” Винстон Лорд.
Пројекат „Буш-старији” је успео, а годинама касније успешан је био и други пројекат реда – „Буш-млађи”.
Овде треба истаћи следећу карактеристику. Између два Буша улетео је Клинтон, који није био члан ложе „Лобања и кости”. Али, не због тога што то он није желео, већ зато што није имао такав родослов. Такорећи, није прошао кастинг. Али то није обесхрабрило Била и он је нашао друге путеве уласка у клуб нај, нај Американаца.
Ево шта пише амерички истраживач Fritz Springmeier у свом раду „The Illuminati Bloodlines“: „Постоје фотографије из тајног одељења Министарства за борбу са наркотицима, које приказују како Џорџ Буш млађи шмрче кокаин заједно са својим присним јараном Билом Клинтоном. Ви треба да знате да се породице Буш и Клинтон дуго година друже и сусрећу на ранчу Џорџа старијег у Мејлу. Фотографије су доспеле у руке главних репортера Америке, али ипак нису изашле у јавност јер је на њих извршен невиђен притисак”.
Ипак, ви ћете приметити да заједничко шмркање кокаина није довољно да би се доказало масонима да си њихов. Јер, на њиховом језику – свој значи антихрист. Они су слуге Луцифера.
И тако, некаква Pam Harriman уводи Клинтона у сатанистички клуб „Паклени огањ” који такође припада секти Илумината. (The Hidden Inner Circle of the Global Illuminati Conspiracy, Texe Marrs, 1995).
Бил Клинтон је срећан. Он је на врху Олимпа, али је несрећна његова жена Хилари. Она такође жели у сатанисте. Ипак, њеној жељи је само делимично удовољено – заузета су сва места за вештице и њу су прикључили кружоку шамана. Такозваним „Shamanism witchcraft“. Као што се може приметити из завијања Хилари по међународним аренама, она је добро изучила ритуалну уметност и зна да призове себи сву невидљиву нечист.
Због тога, враћајући се Билу Клинтону, приметимо да његова појава у Белој кући нипошто није срушила карте реда „Лобања и кости” и они су кренули у нову етапу покоравања света ратом против Југославије.
Да би било могуће схватити скривени смисао прве и друге авантуре америчких тајних друштава, треба се присетити изјаве једног од водећих масона и Директора планетарне иницијативе ОУН Дејвида Шпенглера: „Нико неће ући у Нови Поредак све док се не поклони Луциферу. Нико неће ући у Нови Век, док не буде посвећен у његову веру”.
Тако постаје очевидно и очигледно, како се председник САД, који је већ тада био члан сатанистичке секте „Паклени огањ”, борио за слободу и демократију у Југославији – слања њихових авиона и ракета била су химере пакла, која сеју семе страдања и мржње.
Шта данас желе од власти Србије? Да се закуну у верност Луциферу?
(Факти)
