Исламска Република Иран је у само неколико месеци донела низ важних одлука у привредном сектору које говоре како могућност о заустављању извоза сирове нафте није само пука реторика и самопромоција владе у Техерану, него како она има озбиљну и дугорочну економску стратегију коју неће зауставити претње и санкције наметнуте од стране Сједињених Држава и њених савезника.
Иран је средства за изградњу рафинерија и реализацију низа других привредних пројеката одлучио прискрбити продајом гаса. У Техерану је крајем фебруара, без обзира на америчке претње, боравио пакистански председник Асиф Али Зардари и том приликом је са својим иранским колегом, Махмоуд Ахмадинејад, договорио последње детаље око изградње заједничког гасовода. Зардари и Ахамдинејад су се након непуна два недеље (11.марта) састали на иранско-пакистанској граници и свечаном церемонијом обележили почетак радова на пројекту вредном 7,5 милијарди долара.
Но, Техеран се не намјерава зауставити на овоме пројекту. Упоредо с пакистанским пројектом Иран се одлучио проширити и на запад и довршити тзв. ‘Гасовод пријатељства’. Годинама се већ говори о нужности изградње гасовода који би повезао Иран, Ирак и Сирију, те преко Либана избио на Средоземно море, те једног крака којим би се снабдевао Јордан. Иран је већ раније почео са изградњом свог дела гасовода, а како не би остао сам у целом пројекту побринуо се ирачки министар за нафту, Abdel Kareem Luaibi, који је 21. фебруар потписао уговор о изградњи ирачког дела, а који ће бити довршен у рекордном року, тј до краја 2013.
Ево како су ирански медији у новембру прошле године попратили вест о почетку радова на изградњи овог гасовода:
‘Иран је започео изградњу гасовода који је од посебног политичког, те социо-економског значаја, јер ће повезати нашу земљу с нашим суседима, Ираком и Сиријом. Гасовод ће полазити од града Кухдасхта и завршиће на ирачкој граници у Гилан-е Гарби. Предвиђена дужина гасовода је 225 км и бити ће довршен до краја 2013. Министри за нафту Ирака, Ирана и Сирије су 25. јула 2011. потписали прелиминарни уговор у којем се обавезују да ће за овај пројекат издвојити 10 млрд $.
Ирански званичници тврде како ће Сирија од Ирана куповати између 20:25 милиона кубних метара гаса дневно, док је Ирак већ потписао уговор с Техераном о куповини 25.000.000 кубних метара на дан, а све како би задовољили потребе својих централа за производњу електричне енергије. Пројекат предвиђа изградњу гасовода дугог 1500 км, који ће полазити од иранске луке у Персијском заливу, Assaluyeh, где се природни гас црпи из лежишта Јужни Парс, а завршавати ће у сиријској престоници, Дамаску. Гасовод ће имати капацитет испоруке 110.000.000 кубних метара гаса дневно. Иранска влада се нада да ће овај пројекат у будућности имати свој наставак, те завршити на обали Средоземног мора у Либану, а можда и на европском тржишту ‘.
Западни медији су пројекат који би Блиском Истоку јамчио просперитет описали на следећи начин:
‘Изградња гасовода који би повезивао Иран са Сиријом, а који би прелазио преко Ирака, различито је оцијењен међу експертима иу медијима. С једне стране су они који тврде како се ради о новом енергетском пројекту који ће допринети развоју блискоисточне регије, ас друге стране поједини аналитичари који тврде како је плиновод велика претња енергетској безбедности Европе, те како је он само један од инструмената ширења Иранског утицаја у региону и како Техеран жели преузети контролу над свим земљама у окружењу ‘.
Ирачка и иранска влада је донела одлуку да се пројекат назове ‘Гасовод пријатељства’, док је он у Европи добио назив ‘Исламски гасовод’. Медији који користе његово изворно име, ‘Гасовод пријатељства “, у њему виде искључиво енергетску руту, док они други у њему виде пријетњу која долази из, толико развикане,’ иранске жеље за премоћи у региону ‘.
Као што смо рекли, преговори између Ирана, Ирака и Сирије су започели давно пре, али је пројекат добио зелено светло прелиминарним уговором који је потписан 25. јула 2011. у Ассалоуиеху, у јужној иранској провинцији Бусхехр.
31. јануара 2013. је портпарол иранског министра за нафту, Алиреза Никзад Рахбар, изјавио ‘да ће Иран започети са испоруком природног гаса Ираку већ у лето 2013., те како су радови почели и све је спремно за реализацију пројекта’. Нагласио је такође ‘како ће се гасовод спојити с оним који се гради у Сирији’, али и “да се Иран не намерава зауставити у Дамаску, него жели да ‘Гасовод пријатељства’ избије на Медитеран”.
Лежиште Јужни Парс, које се налази у Персијском заливу, са својих 9700 квадратних километара површине, највеће је лежиште природног гаса на свету. Деле га Иран и Катар, а према проценама и анализама иранске компаније Pars Oil and Gas Company (филијале National Iranian Oil Company) садржи 14000000000000 кубних метара природног гаса и као такво је 12 пута веће од азербејџанског лежишта Схах Дениз у Каспијском мору. Лежиште Shah Deniz, које садржи 1200000000000 м3 природног гаса, има велики значај јер о њему зависи енергетска безбедност Европе.
‘Гасовод пријатељства’, који ће повезивати Иран, Ирак и Сирију, с ценом од 10 милијарди долара и дужном од 1600 километара је, у односу на пројекте који се реализују у Европи и којим се на европско тржиште испоручује каспијски гас, вишеструко уноснији и напреднији . Као такав, с конкурентске тачке гледишта, представља ‘претњу’ на енергетском тржишту, а да не говоримо како ће за последицу имати развој блискоисточне регије и незаустављив привредни раст Ирана.
Наравно, не треба заборавити ситуацију у Сирији. Не знам да ли се са сигурношћу може тврдити како је овај пројекат разлог све отвореније подршке Багдада сиријском председнику Ассаду, али да има утицаја на билатералне односе, то је неупитно. Иранска подршка Дамаску, као што знамо, никада није била упитна.
Многи аналитичари су изразили сумње у потпуну реализацију пројекта тврдећи ‘како Иран годинама најављује велике пројекте, а да ништа не чини по питању њихове реализације’. Неки су ишли тако далеко, као нпр Мансоур Касхф, председник агенције Касхек Интернатионал Петролеум Цонсултинг из Даласа, Текас, који је изјавио како је ‘ирански Исламски гасовод сан лудака у Техерану’.
Експертизу Мансоура Касхфиа, коју је написао у лето 2012., побио је иранско-пакистански гасовод, те уговор са Ираком. Радови који су већ започели су непобитни докази како и ‘експерти’ из Даласа знају гријешити у својим проценама. Додуше, истина јесте да се причало годинама, а да су у оба смера радови кренули истовремено у само неколико дана разлике.
Сумњичавост запада, а посебно Сједињених Држава, узрокована је ‘страхом’ да би Иран помоћу гаса могао остварити већи политички утицај у региону, те да ће у том случају политичке одлуке земаља које послују с Ираном бити условљене испорукама енергената. Међутим, Иран је већ толико пута у прошлости својим суседима дао до знања како се ни у ком случају не ради о некаквом ‘иранском или шиитком експанзионизму, хегемонизму’ (како год га звали) и сличним теоријама којима САД плаши земље у његовом окружењу.
Узбуна која је завладала у Европи због почетка реализације гасовода је необјашњива. Од њега Европа може имати само користи, али ако узмемо у обзир да већина европских земаља следи анти-иранску и анти-сиријску матрицу коју су им наметнули Вашингтон и Тел Авив, може се закључити да су Европљани присиљени да буду ‘забринути’ и за оне пројекте од којих могу имати вишеструке користи.
Напоменимо како су медији 12. март пренели изјаву иранског министра за нафту, Јавад Оујиа, који је рекао ‘како се преговара о цени природног гаса, те како би се она требала кретати од 1,5-2 долара по кубном метру’.
‘Иран је уложио средства у изградњу гасовода који ће повезивати нашу земљу са Ираком и Сиријом. По његовој реализацији Иран е извозити 20-30 милијарди кубних метара гаса годишње и тиме остварити чисту добит од 18 милијарди долара “, изјавио је ирански министар Јавад Ујиа.
