Највећом пустоловином САД на светској шаховској табли назива вијетнамски рат ветеран америчке политике Збигнев Бжезински. Један од највећих војних конфликата из друге половине 20. века је усмртио више од 4 милиона људи. Пре 40 година је тај рат био завршен 27. јануара 1973 године потписивањем у Паризу споразума о обустави рата.
САД су почеле да се баве питањима Индокине 1950-их година, када је Француска коначно доживела пораз у својим колонијама. У Вашингтону су сматрали да је у том региону неопходна противтежа комунистичкој Кини. Дакле, Женевске споразуме из 1954. године, који су предвиђали обуставу ватре у Вијетнаму, Лаосу, Камбоџи и демилитаризацију тих земаља, САД нису потписале, већ су појачале помоћ влади Јужног Вијетнама – против комунистичког Северног. Како је вредело очекивати, 1964. године, морално-финансијска подршка се претворила у пуновредно војно мешање. У јеку војних акција је број америчког контингента у Јужном Вијетнаму био већи од 500 хиљада људи. Међутим, без обзира на бројну надмоћ и интензивно коришћење авијације, та је пустоловина доживела пропаст. Мора да се каже да Ханој није остао сам: он је добијао оружје, као и војне саветнике из СССР-а и Кине. Међутим, чињеница пораза суперсиле у рату против мање државе је необичан догађај. Главни закључак, до којег морају да дођу Американци и сви посматрачи: могуће је победити режим, али је немогуће победити народ, – истиче председник Фонда подршке војних реформи Павел Золотарев.
– Хладни рат је био између Совјетског Савеза и САД, али се он испољавао у жариштима локалних конфликата на периферији – тамо, где су се соучавали интереси социјалистичког логора и Америке. Поуке тог конфликта су актуелне и данас. Он је још једном показао да је немогуће победити народ – ако се он определио за политички режим, који је, према његовом мишлењу, оптималан. Могуће је заузети територију, као и контролисати је – међутим, на крају крајева се мора повући. То се огледа и у Авганистану, и у Ираку. Мислим да ће при развоју конфликта у Сирији – ако дође до мешања – резултат бити сличан.
Рат је био веома непопуларан и у самом САД-у. Није ни чудно: у време војних акција је погинуло, нестало без трага, умрло од рана скоро 60 хиљада Американаца. Још су озбиљнији били губици после рата: према различитим подацима, од 100 до 150 хиљада ветерана је извршило самоубиство. Дакле, мировни споразум је био најбоље решење не само за Ханој, већ и за Вашингтон, – сматра професор Ханојског универзитета Фам Кванг Мин.
– Споразум о обустави рата и обнављању мира у Вијетнаму, потписан 27. јануара 1973. године у Паризу, имао је огроман значај и за Вијетнам, и за САД, и за читав свет. За САД је Париски споразум значио излазак из тешког, непопуларног и скупог рата, очување ауторитета пред савезницима.
Вијетнамски рат је био најкрвавији у 20. веку – после Другог светског рата. Његов завршетак је ударио темељ нове етапе међународних односа, мада је тешко тврдити да су САД научиле поуке те трагичне историје. Може да се истакне, да после Авганистана и Ирака Вашингтон више воли да се бори против непожељних режима не сам, већ помоћу својих савезника.
