Руски медвед се пробудио и сада води главну реч на Блиском истоку. Руска моћ спроводи се на рачун пасивности Сједињених Држава. Ипак, може се лако испоставити да утицај Кремља није толики коликим се представља.
Номинован за Нобелову награду за мир, на Форбсовој листи моћнији од америчког колеге, а ускоро ће посетити и папу – добра јесен за Владимира Путина. У тој атмосфери руски председник се лако профилише као патрон над Блиским истоком – почетком недеље телефонира са председницима Сирије и Ирана Башаром ал Асадом и Хасаном Роханијем. Онда су му у Москву дошли израелски премијер Бењамин Нетањаху и турски колега Реџеп Ердоган.
„Руска моћ васкрсава кроз блискоисточно питање“, каже Џонатан Ијал из британског труста мозгова РУСИ, (Роyал Унитед Сервицес Институте). „У том региону су људи фрустрирани америчким односом, пре свега у преговорима о иранском нуклеарном програму. Многи верују да Вашингтон ради против њихових интереса“, каже Ијал. Сагласан је и Леон Арон, директор Руских студија на америчком институту Ентерпрајз. „Јасно је да Путин има под контролом низ фактора који отварају Русији простор.“
Три канала: Сирија, Египат, Иран
Још се препричава Путинов спектакуларан политички потез – на једној конференцији за штампу, амерички државни секретар Џон Кери малтене најављује интервенцију у Сирији. Једна новинарка пита – може ли се интервенција икако избећи? Кери, помало затечен, каже да може, ако Сирија пристане да преда и уништи сво хемијско оружје. Путин са Башаром ал Асадом договара да се игра управо на ту карту. „То је било сјајно урађено“, признаје Арон.
На сличан начин, вакуум је попуњен и у Египту. Бела кућа отказује војну помоћ овој земљи након што је војним пучем свргнут председник Мохамед Мурси. И Руси опет стижу, у моћној делегацији су два Сергеја, министар спољних послова Лавров и одбране Шојгу. У Каиру су прошле недеље договарали продају руских ракета Египту.
На руку Моксви иде и развој у Ирану – нови председник, умерени Рохани, спреман је на уступке око нуклеарног програма, што би морало да повуче попуштање санкција овој земљи. А то, опет, затеже односе Вашингтона са традиционалним савезницима, Израелом и Саудијском Арабијом. „Очигледно постоји несагласнот међу западним партнерима око попуштања санкција Ирану. Тиме је Америка поново ослабљена“, прича Арон. Додаје да се Русија ионако као велика сила дефинише увек у поређењу са Америком.
Руска снага или америчка слабост?
Стефен Шестанович, руски стручњак у америчком Савету за спољне односе (Цоунцил он Фореигн Релатионс, ЦФР), за ДW каже да и амерички грађани виде односе две светске суперсиле слично као и Путин. „У Америци преовлађује став да је Путин аутоматски антиамерички настројен. Сваки његов успех, посматра се као амерички неуспех.“ Шестанович сматра да су руски успеси у Сирији или Египту само прекрили у суштини неуспешну спољну политику – према Европи, Блиском истоку, али и самој Америци.
Моћ увек има и границе. Лила Шевцова из московског центра Карнеги сматра да Руска тренутна моћ не може бити трајна јер Кремљу мањка оно што се у теорији зове софт поwер – дипломатских капацитета, свега онога што нису мишићи. Уз то, каже ова стручњакиња, Путина баш као и Обаму море домаћи проблеми. „За Путина је спољна политика само начин да се учврсти на домаћој сцени. Многи који не подржавају његову унутрашњу политику, насупрот томе подржавају растући значај Русије у свету. Русија тоне у кризу коју компензује на међународној сцени. То се некако погодило са посртањем Запада на истом терену.“
Бела кућа неће вечно спавати
Стручњаци верују да ће та уздржаност САД на Блсиком истоку бити кратког века. Пре свега, Америка би поново могла да се врати имиџу „једине светске силе“ када Барак Обама напусти функцију 2016. године. „Америчка политика је уско везана за људе који су на функцији“, објашњава Џонатан Илај. „Сећам се да се после Вијетнамског рата говорило како ће се САД на 20 или 30 година примирити. Па, ето, само пет година касније изабран је Роналд Реган и читава интелектуална атмосфера променила се преко ноћи.“
Уз то, нема реалних основа за тврдњу да ће америчка улога у свету даље губити на значају. „Погледајте америчке издатке за војску: „САД су војно јаче од свих других нација и то ће тако бити још деценијама“, каже Илај. „Има хиљаду разлога што сматрам да је обична којештарија идеја да ће САД заборавити на Блиски исток“, додаје, и набраја три главна разлога: опстанак Израела; значај енергетских ресурса за светску привреду, мада Америка није толико зависна од фосилних горива из тог региона; и опасности за безбедност које представљају ширење оружја за масовно уништење и екстремисти са Блиског истока.
Сви ови разлози, разуме се, нису довољни да се Путину одузму ловорике моћи које га тренутно красе. Без обзира колико ће трајати.
