,,Амбар” није намењен само гостима са Балкана, с обзиром на његову локацију, „циљна група” је „фенси” друштво у фирмираној гардероби које каријере гради на Капитол хилу, а у близини су и Конгресна библиотека, институти и музеји.
Вашингтон – Уместо да се, као и обично, вест о отварању ресторана са српским специјалитетима и то нигде другде него у четврти где је седиште америчког парламента, прво прошири међу „нашима”, она се најпре појавила на првој страни додатка о храни „Вашингтон поста”, у великом тексту који говори о његовој предисторији, главном актеру и, наравно, његовим специјалитетима.
То што је написао дневник америчке престонице ваљало је проверити на лицу места. Од „нултог” центра Вашингтона на Капитол хилу, зграде комплекса Конгреса, па до 8. улице, растојање је отприлике као од београдских Теразија до Славије. То је иначе историјска четврт једноспратних и бочним зидовима спојених кућа, а у 8. улици су готово искључиво ресторани са кухињама дословно из целог света.
„Амбар”, име одабрано за „ресторан балканске кухиње”, звучало би сасвим амерички да није написано ћириличним „б”. Постављено је неупадљиво на фасади од црвенкасте цигле и на стакленом прочељу. Унутра, на дворишно складиште за жито, подсећа на део зида урађен од необрађених греда и дасака, али без патине времена, што је данас случај са амбарима у селима Србије. Ентеријер архитекте из Врњачке Бање Бранимира Лукића је типично амерички, балкански је само овај детаљ.
Иза угоститељског подухвата који је у Вашингтону добио запажен публицитет, налази се млад човек (35) из Трстеника по имену Иван Иричанин. Пре него што је 2005. у Америку дошао с намером да остане, овај дипломирани „дифовац”, професор физичког и рукометаш, ресторански бизнис познавао је само као гост.
Угоститељску каријеру овде је почео за шанком. Његова окретност је брзо запажена, па је напредовао до менаџера бара. Убрзо затим постаје добављач: део тима који трећину вашингтонских ресторана снабдева пићем, што му омогућава да упозна све њихове менаџере и власнике али и америчку ресторанску културу.
У овоме је такође био веома успешан – толико да га је запазио Ричард Сандовал, један од најпознатијих светских кувара мексичке хране, власник или сувласник 25 ресторана. Иван му је постао партнер у два веома популарна ресторана у 14. улици, и из те сарадње је реализован и његов „пројекат снова” – замисао да у Вашингтону отвори ресторан са српским и балканским специјалитетима и „представи их на најбољи начин”.
У сврсисходност тога требало је прво да убеди свог „гуруа”, Сандовала, па су летос око месец дана провели у Београду и Србији, у гастрономској „студији изводљивости”. Почетак није обећавао, док га је Иван убеђивао да су српски гурманлуци „најбољи на свету”, Ричард Сандовал би се намрштио кад год би био послужен са великим комадом меса са неким поврћем, салатом и обавезним кајмаком.
Био је скептичан да би Американци то могли да једу више од два пута годишње, а кајмак му је, како се исповедио новинару „Вашингтон поста”, почео да „излази на нос”.
Предомислио се, међутим, после посете „Малој фабрици укуса” на београдском Неимару, где је млади кувар Бојан Бачваров успешно комбиновао традиционална јела са модерном презентацијом на тањиру. Бачваров је сада шеф кухиње у „Амбару”.
– Најтеже нам је било да направимо мени, јер није једноставно балканску кухињу продати Американцима – објашњава нам Иван Иричанин, напомињући да свака национална јела овде морају да донекле буду „американизована”.
Овде се, каже, за разлику од Србије, много чешће једе ван куће, али се углавном не експериментише. Послужено јело не сме да визуелно буде нешто много страно.
Поготово што „Амбар” није намењен само гостима са Балкана, с обзиром на његову локацију, „циљна група” је „фенси” друштво у фирмираној гардероби које каријере гради на Капитол хилу, а у близини су и Конгресна библиотека, институти и музеји.
Резултат је да су на менију „Амбара” јела са познатим именима и укусима – али другачије послужена. Ћевапчићи („балкан кебаб”), који су, каже Иван, веома популарни, тако се износе у малом тучаном тигању, гарнирани са печеним паприкама и посути ренданим белим сиром.
Пред госта се стављају на дрвеној дасци на којој је и неколико колутова лука, са струком першуна. Цене су сасвим разумне: од 6 до 16 долара (изузев, наравно, за боцу вина).
„Амбар” је отворен 14. јануара и одзив је, према оцени његовог зачетника, засад „феноменалан”.
– Ово је модерна верзија наше кухиње и можемо да се такмичимо са сваким рестораном у Вашингтону- констатује Иричанин, и додаје:
– Постигли смо оно што смо хтели, имамо велике амбиције и сматрам да смо на добром путу.
Младе Американке служе 15 врста ракије од малих произвођача из Србије
,,Ракија бар” у „Амбару” је прилично богат: 15 врста ракија („од малих произвођача из Србије”), које су морале да прођу овдашњу „хомологизацију”, до 40 врста вина са Балкана. Оно што је такође уступак овдашњим укусима је код нас запостављена „миксологија”: коктели у којима је основи састојак ракија.
– Служимо и „јелен”и „лав” пиво – с поносом напомиње Иван.
Посада је мешовита: менаџер ресторана је Урош Смиљанић, други кувар Иван Живковић, а конобари, што овде није професија, него успутно занимање док се студира, младе Американке.
(Курир)
