Осло – Из неког разлога, веровало се како је улаз у пакао негде на северу Европе. Изгледа да су и у Норвешкој веровали да су врата негде у Финмарку – јер баш тамо су прогони вештица били посебно окрутни и бројни.
У прогонима вештица током 16. и 17. века погубљено је негде између 40.000 и 50.000 особа. Жртве су углавном биле жене, оптужене да су се бавиле „нечасним радњама“. Многи случајеви су забележени у централној Европи, Немачкој, Швајцарској и тадашњој Аустрији.
Али неки од најстрашнијих прогона су се заправо одиграли много северније, у малим општинама арктичке покрајине на крајњем североистоку Норвешке, Финмарку. То је и данас ретко настањено подручје, а у оно доба било је још пустије. Ипак тамо је ликвидирано највише „вештица“ готово трећина, колико је страдало у прогонима у Норвешкој.
Стравичну историју тог забаченог подручја годинама је истраживала историчарка Лив Хелене Вилумсен. У периоду од 1600. до 1692. године, 135 особа је оптужено да су биле вештице и њих 91 је проглашено кривим и погубљено.
„Далеко је краљ, али је пакао близу“
Данас, готово 400 година касније, на те жртве подсећа велики споменик, подигнут на обали где су многе од тих несрећница и убијене. „Дугачак је 145 метара и кад уђете у њега, доживљавате нешто што бих назвала дугим и болним путем“, објашњава Вилумсен.
Али зашто је баш овде било толико жртава прогона од вештица? „Та окрутност у Финмарку била је врло оштра зато јер су локални судови, мање или више, деловали на своју руку. Одавде је дуг пут до Копенхагена, Норвешка је тада још била део Данског краљевства и требало је неколико седмица да из главног града стигне порука или наредба. Та географска удаљеност утицала је на пресуде, које су се овде изрицале“, објашњава ова историчарка.
Други је разлог, тадашње веровање како се зло налази на северу и како су и врата пакла ту негде. „Тако је у Европи било раширено веровање, како су људи који живе на северу изложенији утицају нечасног, па тако и ближи чаролијама и злу.“
За разлику од данашње представе о пакло, као о врућем и пламеном месту, представа ђавола који борави у леденој пустињи, није била неуобичајена у прогону вештица тадашње Европе. Чак и у можда најпознатијем опису пакла, Дантеовом Инферну, нечасни су приказани залеђени у језеру крви и кривице.
Залеђен од страве
Нешто од тог призора има и у великом центру „Стеилнест“, залеђен над голим стенама хладне и пусте норвешке покрајине. Пројектовали су га швајцарски архитекта Петер Сумтор и преминули, француско-амерички уметница Луиза Буржоа.
Основа споменика чини ходник од платна за једра разапета око дрвене конструкције и од квадратне зграде од црног стакла. Посетиоци могу да прођу кроз тај, местимично осветљен ходник, где су изложени фрагменти судских процеса против сваке жртве, које су биле погубљене као вештице, а било их је 91. Мале плоче поређане по зидовима, бацају светло на делиће њихових приватних живота и судбине пре него што су биле погубљене.
Дрвена столица са пет пламенова
Историчарка објашњава, зашто је осмишљен тако мучан простор као успомена на жртве. Прича како је идеја очигледно била да и посетиоци симболички прођу кроз део страхоте оног времена.
На крају ходника налази се улаз у стаклени квадратни простор. Тамо је смештена дрвена столица са пет пламенова на самом седишту. То је споменик посебном злочину: сваки од тих пламенова, упаљен је за једну жртву исте породице која је осуђена због везе са ђаволом. Седам великих огледала око столице у пламену, представљају све оне који су само гледали, уместо да спрече неправду која се чини пред њиховим очима.
Овај комплекс 2011. године отворила је норвешка краљица Соња, која је том приликом рекла, како ти прогони вештица представљају један од најстрашнијих и најсрамотнијих делова норвешке историје. Данас је тај споменик део националног пута туристичких знаменитости, како би упознали природне лепоте Норвешке – али и страхоте које су почињене у име „борбе против зла“.
