У сиријском конфликту погинуло је већ више од сто хиљада људи. Милион становника напустило је земљу, милиони су мигрирали унутар граница саме Сирије и хиљаде настављају да прелазе границу земље свакодневно. Сирија се креће спирално у правцу праве катастрофе, изјавио је врховни комесар УН за питања избеглица Антониу Гутериш.
Последњих месеци сиријска армија приметно истискује снаге опозиције. Са војне тачке гледишта пре или касније то је требало да се деси. Још на лето 2011. године, када је опозиција започела оружану кампању против сиријске регуларне армије, њен циљ је био не да однесе војну победу, већ да натера Башара Асада да оде. Мада обични борци до данас верују да је за победу довољан ентузијазам и проста ветшина пуцања из аутомата, професионални војници сматрају другачије.
Официри који су прешли на страну устаника, почевши бојева дејства против армије, одлично су схватали: изјаве руководства опозиције о способности да свргну режим силом нису ништа друго до политичка декларација. Чак објединивши напоре и добивши битну помоћ споља, устаници никада нису имали шансе да се претворе у силу која може да се супротстави регуларној армији.
Осим многих стотина борбених авиона и хеликоптера, по најскромнијим прорачунима, устаницима се супротставља редовна армија од 150 хиљада људи и сто хиљада истих таквих добровољаца. Поред осталог, сиријска армија има око 5000 тенкова, 2500 оклопних возила пешадије, 500 оклопних транспортера, 500 самоходних оруђа, 400 ЗСУ Шилка и 1500 хаубица. Армија има заједничку команду, систем снабдевања и везе. Она има прави систем војне припреме који ефикасно надокнађује губитке. У светлу последњих догађаја мотивација за рат у њеним редовима је такође прилично висока.
Самих устаника, по разним оценама, има од 30 хиљада (подаци обавештајних служби Француске и САД) до 100 хиљада (Jane’s). Последња демонстративна „укрупњавања“ и „обједињавања“ одреда опозиције на сиријску војску нису оставила утисак. За армију нема разлике ко јој је противник – џихадисти или „правилни“ устаници. Као што нису важне ни тачне цифре трупа ако оне делују разједињено. У Сирији ствари стоје управо тако. Према речима заменика начелника обавештајне службе МО САД Дејвида Шеда, у земљи је сада у крајњој линији 1200 устаничких одреда без тешке технике. Тако да без обзира на гласне називе, сви фронтови, бригаде и батаљони опозиције нису ништа друго до партизански одреди.
Јака страна партизана су активна дејства против пасивног противника у позадини. Ако партизански одред нема могућност да оде од гоњења регуларне армије и пређе у одбрану, његова судбина је да неминовно постане лака мета за тешку технику. Што се и дешава у Сирији, где од почетка новембра сваког дана гине од 50 до 70 терориста.
Важан фактор успеха је снабдевање трупа. Још у марту владин лист Ал-Ватан је писао да сиријска армија има довољно снаге да ратује током многих година. Да ли је то тако или није, не зна се, али армијска складишта и благајна земље изгледа нису још ни из далека празни.
Још сасвим недавно и одреди опозиције имали су стабилне канале испорука. Али омела је активност групација у Сирији везаних са Ал-Каидом. Запад је постао врло опрезан у помоћи опозицији. И што је још важније, његов пример изгледа прати Турска. Сада сиријска армија узима град Алепо „у кљешта“, а дописник Асошијетед Прес преноси жалбе устаника – прилив оружја и муниције преко турске границе пао је на минимум, пошто Анкару све више брине осетна улога исламских екстремиста.
Али да ли постоји шанса за снаге опозиције да обнове напредовање војске у Алепу и другим правцима, ако се испоруке из Турске обнове? По свим знацима, не.
