Вашингтон – Самит председника Барака Обаме са лидерима демократа и републиканаца у Конгресу није донео помак у решавању политичке кризе која полако добија димензије једне од највећих у америчкој историји. Јер, поред чињенице да је, због неизгласавање буџета на принудним неплаћеним одморима неколико стотина хиљада државних намештеника, за две недеље влада удара у плафон за задуживање што, ако се у Конгресу дотле не озакони нови лимит, прети тешким (а по многим проценама и катастрофалним) последицама по овдашњу и светску економију.
Америчка влада би наиме први пут од како постоји доспела у ситуацију да не може да измирује своје обавезе према повериоцима, домаћим и страним, што ће сигурно изазвати берзански потрес и изазвати нову финансијску и економску кризу, у околностима када се ни САД ни остатак света још нису сасвим опоравиле од претходне, такође зачете у Америци.
На састанку са врхом републиканаца из Представничког дома и лидером демократске већине у Сенату, свако је остао при своме. Републиканци су понудили да усвоје неколико „малих” закона који би олакшали тренутну ситуацију и активирали неке сада блокиране владине службе, али је Обама то одбио, захтевајући да се усвајањем макар привременог буџета најпре укине фискална блокада и омогући нормално функционисање владе, а тек онда преговара.
Републиканци међутим финансирање владе и даље условљавају њеним уступцима у примени реформе здравственог осигурања, која је у целини почела да се примењује такође од 1. октобра, кад је неуспешно почела и фискална 2014. година.
Састанак у Белој кући трајао је 90 минута, а после тога је уследило оно што се и очекивало: међусобно пребацивање кривице за непостизање договора.
„Ја сам огорчен. Апсолутно сам огорчен, зато што је све ово апсолутно непотребно”, изјавио је Обама за телевизију Си-Ен-Би-Си, у интервјуу пре сусрета са конгресменима. „Огорчен сам идејом да, ако ја не кажем да 20 милиона људи не могу да добију здравствено осигурање, ови људи неће да одблокирају владу. То је неодговорно. Кад имате ситуацију у којој је једна фракција вољна да спречи да САД испуњавају своје обавезе, онда смо заиста у проблему.”
Суочен са непопустљивошћу републиканске опозиције, председник је савезника потражио на Волстриту. Одржао је и састанак са челницима финансијске индустрије, првим људима „Џеј Пи Моргана”, АИГ, „Сити групе”, „Морган Стенлија” и „Велс Фарга”, по свој прилици уверен да би они могли да изврше притисак на републиканце са којима су у принципу у добрим односима. Како је изнето, и банкари сматрају да би неподизање лимита за задуживање (постојећи је 16,7 билиона долара) донео „катастрофу”, али нема детаља да ли су обећали неку конкретну акцију.
Постоји извесна нада да су и републиканци свесни могућих последица овакве ситуације и да би могли да отворе врата расплету, али би морали нешто да за узврат добију. Обама, међутим, нипошто не жели да на жртвени олтар стави здравствену реформу, коју сматра кључним постигнућем свог председниковања.
Иако се ових дана доказује да ће републиканци због изазивања блокаде претрпети политичку штету, детаљније анализе показују да није баш тако. Њихова тврда фракција не мора да попусти, јер је већина њих у Конгрес изабрана из такозваних безбедних изборних јединица, које су скројене тако да увек гласају за конзервативце и у којима демократе апсолутно немају шанси. То су изборни дистрикти у којима је Обама на прошлогодишњим изборима добио само око 30 гласова. Само 17 од 232 републиканца у Представничком дому победила су у дистриктима у којима је и Обама однео већину. На следећим конгресним међуизборима у новембру 2014. године, 86 одсто садашњих конгресмена сматра да ће сигурно поново бити изабрани.
Гледано са стране (лондонски „Економист”), ова криза је логичан исход америчког политичког система и међузависности извршне (председника) и законодавне власти (Конгреса) која је овде чвршћа него у неким другим демократијама Запада.
Блокада је и резултат политичке чињенице да у једном конгресном дому (Представничком) превласт има опозиција, док је за одлучивање потребна сагласност оба (горњи, Сенат, није овде само украс, као што је то Дом лордова у Британији). Реч је дакле о својеврсној кохабитацији која ће по свој прилици потрајати.
„Економист” зато сугерише да су неопходне структурне промене у америчком систему, а излаз види у томе да тврда фракција републиканаца (коју либерални недељник „Њујоркер” назива „кокус камиказа”) формира посебну, трећу партију, која би, за разлику од ранијих покушаја формирања „трећег табора”, имала шансу за успех, с обзиром на то да већ има своје представнике у Конгресу.
Ова дијагноза је свакако тачна, али предложена терапија нереална. Америчка драма се наставља.
