Заиста је запањујуће, али у Русији постоје људи за које је изјава „Русија је нормална земља“ звучи као некаква лична увреда. Штавише, као ускраћивање смисла у животу. А за многе на Западу то изгледа као парадокс или „наручена пропаганда“.
По мом мишљењу, демонизација Русије од стране западних медија је – мода. А мода је религија „слободних интелектуалаца“. Као и бизнис у сваком случају. Против моде се не може, медији не праштају – док стипендија, универзитетско место, тираж или прилика да се учествује на изложбама могу и да се изгубе. Дисидентство ни у ком случају није пожељно – изволите назад у строј.
„Левичари“ и „конзервативци“
Подразумева се да „интелектуалац“ на Западу треба да буде „левичар“. Осећа обавезу да брани (није јасно од кога) „сексуалне мањине“, да саосећа са „народима Африке“, са далај-ламом, да осуђује амерички империјализам, Израел, „путиновску диктатуру“. Помало чудан, али коктел који се обавезно конзумира. Врло је здрав и доктор га је преписао свим „интелектуалцима“ без изузетка.
Западни „конзервативац“ (постоје и такви у посебним резерватима типа „Fox News“) смело одбија да плаче над страшном судбином „сексуалних мањина“, али је дужан да говори о „исламској претњи“ и о „Обамином социјализму“; мора да штити „традиционалне западне вредности“ и има право да брани Израел. Али „путиновску Русију“ осуђује не мање, него чак и више од свог „опонента“ – „левичара“.
Мода! „Навика је чудо.“ Међутим, она је лажна. Серијска литература типа „Русија – мафија – корумпирани службеници – пијанице – храбри борци против диктатуре – народ који пасивно пати – депоније и бескућници“, све то је само чисто олајавање. Исто као када би се судило о САД на основу криминалистичке литературе.
Постоје у Русији и мафија и корупција, постоје и бескућници, као и навика да се попије – само питање је какве су размере. Бескућника немамо више него у Паризу или „савршено уређеном“ Копенхагену, не пије се више него у Немачкој или Финској. Са друге стране, статистика кривичних дела је виша него у Европи, па чак виша него у САД, али и даље се ради о „просечним вредностима“. У стварном животу, међутим, представник средње класе види сва та чуда само на телевизији. Као и пуцњаву у америчким школама.
Екологија руских градова је у просеку на нижем нивоу него у западним градовима ЕУ. Слично се може рећи и за многе медицинске услуге.
С друге стране, порески систем је бољи. Услужни сектор и потрошња су отприлике негде на истом нивоу. Могућности за каријеру и зараду су боље. Трошкови становања су различити (у Москви су виши него у већини европских престоница, а у унутрашњости драстично нижи).
Интересантан пример је „Рус Депардје“. Јасно је да је Русија у његовим очима као украшени сувенир, као лепа бајка – премда неки руски путеви и нека руска села не могу изгледати лепше него што јесу: он ипак није Катарина Велика, нико неће саградити Потемкинова села због њега. Без обзира што он Русију посматра кроз „ружичасте наочаре“, још увек има велику предност у односу на нас – он може да направи поређење! Познаје из личног искуства ситуацију у Француској и уопште у ЕУ, а не са Интернета и из туристичких брошура. Поредећи тако, на пример, порезе и бирократију у Европи, и порезе и бирократију у Русији – он бира Русију.
Непрестана миграција
Граница између ЕУ и Русије није гвоздена завеса, нити тампон-зона. Одвија се непрестана миграција у оба смера. Према подацима статистичке службе „Ростат“, 1997. године се из Русије одселило на стални боравак у Немачку 48000, у САД 9000, а у Израел 13000 људи. Током 2010. у Немачку је емигрирало 3700, у САД 1400, а у Израел 900 људи. У Русији се у 2010. за стално настанило: досељених из Немачке 2600, из САД 650, а из Израела 800 људи.
Људи гласају својим примером на тај начин – изражен је пад емиграције па је упоредив број оних који се одсељавају и оних који се досељавају за стално.
Извор: Росстат. Графикон: Росијска газета.
Што је сасвим разумљиво: криза је по „њима“ ударила много јаче него по нама. Незапосленост на Западу је много већа него у РФ. Напредак у друштву и у каријери је и тамо и овде прилично тежак. Ипак, у Русији је стање очигледно боље јер по доласку у РФ стручњаци обично напредују по питању статуса и плате. Код нас долазе на десетине хиљада стручњака са Запада, делом наши бивши земљаци, али и не само они.
Људи на Западу који заиста имају контакт са Русијом добро знају да је слика наше земље у њиховим медијима лаж. Тачније – карикатура. Као што и људи у Русији повезани са Западом знају да ми имамо своје проблеме као што и они имају своје. Једним делом проблеми су исти, другим делом различити, али свакако се могу упоредити. Према томе људи одлазе и долазе што је сасвим нормално у отвореном свету.
Међутим, у виртуелном свету је другачије. Просечни гледалац на Западу је растао у уверењу о „тоталитарном мафијашком режиму“ у Русији.
Политика је посебно питање. Да, наша пракса (избори, политичке партије) заиста се разликује од оне на Западу. Истина, јасно је да свугде постоји „управљана демократија“, јер како објаснити такве „случајности“ да председници буду Буш Старији и Буш Млађи, затим председник Клинтон и државна секретарка Клинтон итд. Свугде влада елита. Ипак, није проблем да кажемо да је савремена и ефикасна администрација у неким западним земљама боља него наша груба администрација.
У сваком случају, како год избори били организовани, већина би сигурно подржала Путина. Разлог је врло једноставан – већина живи боље (ситије, отвореније, слободније, мирније) него икада раније у историји Русије. Где је ту „лични допринос“ а где „општи напредак“ – могло би се бескрајно расправљати. Једна ствар је јасна: руски бирач није склон да тражи преко хлеба погаче.
А професионалним путинофобима у Русији су ради успеха њихових замисли потребни путинофоби на Западу. На тај начин се круг затвара.
Аутор је политиколог и новинар, члан Председничког савета Русије.
Извор: Руска Реч
