Говор Израела Шамира на Роудс форуму, 5. октобра, 2013
Прво, добра вест. Америчка хегемонија је завршена. Силеџија је савладан. Очистили смо Рт Добре наде, симболички говорећи, у септембру 2013. Са сиријском кризом, свет је прошао кроз кључну помену савремене историје. Било је опасно, исто тако ризично као са кубанском ракетном кризом 1962. Изгледи за тотални рат су били велики, јер је челична воља Америке и Евроазије допрла до источног Медитерана. Потрајаће док се не промоли резултат онога кроз шта смо прошли: нормално за догађај такве величине. Превирања у САД, од луде јурњаве колима у Вашингтону до затварања савезне владе и могуће невраћање дугова директне су последице овог догађаја.
Памтите ли Берлински зид? Када је срушен, био сам у Москви, писао за Хаарец. Отишао сам на конференцију за штампу са члановима Политбироа у хотел Пресидент и питао их да ли се слажу да је крај СССР-а и светског социјалистичког система сада близу. Исмејан сам, непријатно је било. О не, рекли су они. Социјализам ће процветати због пада зида. СССР је пао две године касније. Сада наше сећање сабија те године у секвенцу, али у стварности, потрајало је.
Најдраматичнији догађај из септембра 2013 био је обрачун у близини обале Леванта, са пет америчких разарача и њиховим томахавцима упереним ка Дамаску, суочених са руском флотом од једанаест бродова на челу са убицом носача ракетном крстарицом Москва – подржаном кинеским ратним бродовима. Две ракете су лансиране према сиријској обали, нису стигле до одредишта.
Либански лист је, цитирајући дипломатске изворе, тврдио да су ракете лансиране из НАТО базе у Шпанији и да су оборене од руског брода са море-ваздух системом одбране. Друго објашњење предложио је Азија тајмс рекавши да су Руси својим јефтиним и моћним ГПС џемерима учинили скупе томахавке беспомоћним, дезоријентишући их и наводећи их да падну. Још једна верзија приписује лансирање Израелцима, било да су покушавали да покрену обрачун и пуцњаву или су само посматрали облаке, како они тврде.
Шта год да је разлог, после овог чудног инцидента, очекиване пуцњаве није било, јер је председник Обама оставио своје оружје да стоји у футроли. Овоме је претходило неочекивано гласање у британском парламенту. Старо уважено тело одбило је част учествовања у нападу који су предложиле САД. Ово је први пут у две стотине година да британски парламент неизгласа разуман предлог да се започне рат, Британци обично не одолевају искушењу.
После тога, председник Обама је одлучио да пребаци врућ кромпир Конгресу. Није био вољан да се одпочне Армагедон на своју руку. Изгубљено. Конгрес није желео да иде у рат са непредвидивим последицама. Обама је покушао да застраши Путина на састанку Г20 у Санкт Петербургу, и није успео. Руски предлог за уклањање сиријског хемијског наоружања дозволио је председнику Обами да сачува образ. Ова незгода иде на рачун америчког хегемонизма, надмоћи и изузетности. Готово је са Manifest Destiny. Сви смо научили од Холивуда: јунак се никада не повлачи, он потеже и пуца! Ако своје оружје остави у футроли, он није херој: уплашио се.
У наставку, ствари су почеле да се брзо распадају. Амерички председник је имао разговор са новим председником Ирана, на жалост Тел Авива. Побуњеничка Слободна сиријска војска одлучује да разговара са Асадом, после две године борбе са њим, а њихова делегација стиже у Дамаск, остављајући исламске екстремисте на сувом. Подршка Катара се руши, предимензионирана. Пад владе и дугови дају Американцима нешто стварно о чему могу да воде бригу. Са крајем америчке хегемоније, дани долара као светске резервне валуте су одбројани.
Трећи светски рат скоро да је започет, како су банкстери то и желели. Они имају превише дугова, укључујући и неодржив инострани дуг САД. Да су они томахавци полетели, банкстери су се могли позвати на вишу силу и негирати дуг. Милиони људи би умрло, али милијарде долара биле би безбедне у трезорима ЈП Моргана и Голдман Сакса. У септембру, свет је безбедно прешао преломну тачку, јер је председник Обама одбио да падне за банкстере. Можда је заслужио Нобелову награду за мир, на крају крајева.
Блиска будућност је пуна невоља, али ниједна није фатална. САД ће изгубити своја права емисије као извор прихода. Амерички долар ће престати да служи као резервна светска валута мада ће остати северноамеричка валута. Остали делови света ће прибећи својим еврима, јуанима, рубљама, боливарима или динару. Амерички војни трошкови мораће да буду смањени на нормалу, а укидање прекоморских база и наоружања ће омогућити становништву САД да кроз све прође прилично безболно. Нико неће желети да крене на Америку, свет се само уморио од њеног витлања сачмарицом. САД ће морати да нађу ново запослење за све те банкаре, тамничаре, војнике, чак и политичаре.
Како сам остао у Москви, током кризе, посматрао сам овакав развој догађаја онако како су га Руси видели. Путин и Русија су били под тешким притиском неко време:
* САД су подржавале и субвенционисале руску либералну и националистичку опозицију, а избори у Русији су представљени као једна велика превара. Руска влада је делегитимисана у извесној мери.
* “The Magnitsky Act” Конгреса САД овластио је америчке власти да хапсе и заплењују имовину било ког Руса за којег сматрају да не ваља, без обраћања суду.
* Нека руска државна имовина заплењена је на Кипру, где су банке у невољи.
* САД охрабрују Пуси Риот, геј параде у Москви итд., како би се промовисао имиџ Путина диктатора, непријатеља слободе и мрзитеља гејева – преко медија у власништву западних и руских олигарха.
* Руска подршка Сирији је критикована, исмејавана и представљана као бруталан чин лишен човечности. Истовремено, стручњаци западних медија изражавали су уверење да ће Русија, извесно, дићи руке од Сирије.
Као што сам раније написао, Русија није имала намеру да преда Сирију, из неколико добрих разлога: била је савезник; сиријски православни хришћани веровали су у Русију; геополитички, рат се сувише ближио руским границама. Али, главни разлог је била нелагодност Русије због америчке ароганције. Руси су сматрали да такве важне одлуке треба да донесе међународна заједница, што значи Савет безбедности УН. Нису ради да САД преузима улогу светског арбитра.
Године 1990, Русија је била веома слаба, није могла ефикасно протестовати, али јесте била огорчена када је Југославија бомбардована и када се се НАТО трупе помериле на исток кршећи обећање САД Горбачову. Либијска трагедија још је једно кључно место. Ту несрећну земљу НАТО је бомбардовао и она се на крају распала. Од најпросперитетније афричке државе претворена је у најјаднију. Руско присуство у Либији је било прилично ограничено, али ипак, Русија је тамо изгубила неке инвестиције. Русија је била уздржана у гласању о Либији јер је то био став тадашњег руског председника Дмитрија Медведева, који је веровао у фер игру са Западом. Ни на који начин Путин није био спреман да препусти Сирију истој судбини.
Руска побуна против америчке хегемоније почела у јуну, када је авион Аерофлота из Пекинга носећи Еда Сноудена слетео у Москву. Американци су притисли сваки тастер ког су могли да се сете да би га вратили. Активирали су цео спектар својих агената у Русији. Само неколико гласова, укључујући и увек Вашег, позвало је Русију да пружи Сноудену сигурно уточиште, али наши гласови су превладали. Упркос притиску САД, Сноудену је одобрен азил.
Следећи корак је био сиријска ескалација. Не желим да идем у детаље наводног хемијског напада. По руском мишљењу, није било и није могло бити разлога за САД да једнострано делују у Сирији, или било где другде. На неки начин, Руси су обновили право народа на заслужено место. Свет је постао боље и сигурније место.
Ништа од свега овога није могло бити остварено без подршке Кине. Азијски гигант сматра Русију својом “старијом сестром” и ослања се на њену способност да се избори са “округлим очима” (азијски израз за белце, посебно Американце – прим. прев.). Кинези, у свом мирном и скромном маниру, играју заједно са Путином. Проследили су Сноудена у Москву. Ставили су вето на анти-сиријске нацрте у СБ УН, послали су своје ратне бродове у Медитеран. Зато је Путин устао не само за Русију, већ и за читаву масу Евроазије.
Црква је подржала Путинове напоре, не само Руска црква, већ су католици и православци били уједињени у супротављању кампањи САД за подршку побуњеницима који масакрирају хришћане. Папа се обратио Путину као браниоцу цркве, исто су учиниле и цркве у Јерусалиму и Антиохији. Папа је готово запретио да ће екскомуницирати Оланда, прикривена претња импресионирала је француског председника. Дакле, Путин је добио подршку и благослов православног патријарха и папе: такав двоструки благослов је изузетно ретка ствар.
Било је много узбудљивих и напетих тренутака у сиријској саги, довољно да се испуне томови. Покушај да се потчини Путин на састанку Г8 у Ирској био један од њих. Путин је требало да се састане са уједињеним фронтом Запада, али је успео да окрене неке од њих на своју страну, посејавши семе сумње у срца других подсећајући их на сиријске побуњеничке поглавице који срца људи једу.
Предлог да се елиминише хемијско оружје Сирије је вешто уведен: Резолуција СБ УН блокирала је могућност напада на Сирију под окриљем седмог поглавља. Зачудо, Руси су победили у овом натезању конопца између моћника. Алтернатива је била страшна: Сирија ће бити уништена као Либија што је; касније ће израелско-амерички напад на Иран бити неизбежан; оријентално хришћанство ће изгубити своју колевку; Европа ће бити преплављена милионима избеглица; Русија ће бити доказано ирелевантна, сва од приче и неактивна, подједнако важна као и Боливија, чији председнички авион може бити задржан и претресан по вољи. Немоћна да брани своје савезнике, немоћна да брани свој став, Русија би само изашла као “морални победник”, што је еуфемизам за пораз. Све што је Путин урадио за 13 година било би изгубљено, Русија би се вратила тамо где је била 1999, када је Клинтон бомбардовао Београд.
Врхунац овог сукоба је достигнут у Обаминој и Путиновој размени изузетности. Њих двојица нису били другови у почетку. Путин је био изнервиран оним што доживљава као Обамину неискреност и лицемерје. Човек који је са дна дошао до самог врха, Путин негује своју способност да искрено разговара са људима из свих сфера живота. Његов отворен разговор може бити шокантно бруталан. Када му је један француски новинар нешто добацио по питању права чеченских сепаратиста, одговорио је :
“Муслимански екстремисти (такфири) су непријатељи хришћана, атеиста, па чак и муслимана, јер сматрају да је традиционални ислам непријатељски расположен према циљевима које су сами поставили. А ако желите да постанете исламски радикал и спремни сте да се обрежете, позивам вас у Москву. Ми смо земља са више вера, имамо стручњаке који могу да то ураде. И ја ћу их посаветовати да изврше операцију тако да ништа више неће расти на том месту поново.”
Још један пример шокантно искреног говора дао је на Валдаи, како је одговорио Бриџет Кендал с ББЦ-а. Она је упитала: да ли опасност од америчких војних удара заиста игра корисну улогу у Сирији, да пристане да јој се оружје стави под контролу?
Путин је одговорио: Сирија има хемијско оружје као алтернативу нуклеарном арсеналу Израела. Он је позвао на разоружање Израела и позвао се на Мордекаја Вануну као пример једног израелског научника који се противи нуклеарном оружју. (Мој интервју са Вануном је недавно објављен у највећем руском дневном листу и привукао је извесну пажњу).
Путин је покушао да искрено разговара са Обамом. Знамо о томе из процурелог записника поверљивог разговора Путина и Нетањахуа. Путин је назвао Американца и питао га: шта је поента у Сирији? Обама је одговорио: Ја сам забринут што Асадов режим не поштује људска права. Путин је готово повраћао од чисте лицемерности овог одговора. Он је то схватио као одбијање Обаме да разговара са њим “очи у очи”.
У периоду сиријске кризе, Обама је апеловао на људе у свету у име америчке изузетности. Политика Сједињених Државе “оно што чини Америку другачијом. То је оно што нас чини изузетним”, рекао је. Путин је одговорио : “Изузетно је опасно охрабривати људе да виде себе као изузетне. Сви смо различити, али када тражимо Божјих благослова, не смемо заборавити да нас је Бог створио једнакима.” Ово није било само идеолошко, већ теолошко супротстављање.
Као што сам надугачко изложио другде, САД су изграђене на јудејској теологији изузетности, бити Изабран. То је земља Старог завета. Ово је дубљи разлог за посебан однос САД и Израела. Европа пролази кроз фазу отпадништва и одбацивања Христа, док Русија остаје дубоко хришћанска. Њене цркве су пуне, они благослове једно друго за Божић и Васкрс, уместо неутралне “сезоне” (…празника – прим. прев.). Русија је земља Новог завета. И одбацивање изузетности, изабраништва, јесте основни принцип хришћанства.
Из тог разлога, док организовано америчко јеврејство подржава рат, проклиње Асада и позива на америчку интервенцију, јеврејска заједница у Русији, веома бројна, богата и утицајна, не подржава сиријске побуњенике већ стаје уз Путина да се сачува мир у Сирији. Исто важи и за Иран, где богата јеврејска заједница подржава легитимну владу у Сирији. Чини се да су земље вођене јаким традиционалним црквама имуне на реметилачке утицаје лобија, док државе које немају такву цркву – САД и / или Француска – потпадају под такав утицај и усвајају нелегални интервенционизам као норму.
Како америчка хегемонија опада, гледамо ка неизвесној будућности. Абнормално велика америчка војска и даље може да направи хаос, рањена звер је најопаснија. Американци би могли да послушају сенатора Рона Пола који је позвао да се укину војне базе у иностранству основе и смање расходи за војску. Норме међународног права и суверенитет свих држава треба поштовати. Људи у свету ће поново волети Америку када престане с њушкањем и малтретирањем. То није лако, али већ смо испреговарали Рт и стекли Добру Наду.
О аутору: Израел Шамир извештава из Москве. С њим можете ступити у везу преко адресе adam@israelshamir.net
