Русија је поновно свјетска сила и нећете погријешити ако кажете број 1. Не, не односи се то само на сегмент војне моћи, већ, првенствено, на вањску политику Руске федерације.
Цијели свијет је свједок рапидног економског напретка ове државе као и њеног израстања у један против – тег досадној америчкој доминацији и њеном крвавом настојању успостављања новог свјетског поретка. Међутим, једна ствар је веома интересантна за погледати а односи се на израелски утјецај и контролисање и навођење САД-а у неоколонијалистичким подухватима диљем планете. Наравно да је оваква политика Израела дала резултате и да свако мјесто куда су Американци стали, уствари, трасирао је Израел и његове тајне службе, а зарад испуњења сопствених наума и замисли.
Дугогодишња доминација Израела на Блиском Истоку у посљедње вријеме доживљава тешке ударце, како на бојном пољу у Сирији, тако и на пољу иностране политике и праксе стварања криза и изазивања сукоба. Оно што је јако битно и помало чудно, а о чему у посљедње вријеме доста аналитичких експерата разговара јесте изгубљена конекција јеврејске државе и Руске федерације сходно броју руских јевреја у Израелу и њихов утјецај на ову бившу чланицу СССР-а. Оно што, уствари, не би требао бити проблем, постало је непремостива препрека у остваривању преласка претпосљедње степенице у овој рашомонијади окупаторских намјера Израела и њеног извршиоца САД-а.
Да, велики бијели медвјед је одавно будан и дужи период прати и снима ситуацију и учи на некадашњим грешкама. Проблем за ове чланице осовине зла је у томе што је тај сибирски гризли почео да се диже из свог брлога, а на којег они нису већ дуго обратили пажњу и били су увјерени да се због тежине својих рана неће више никада моћи пропети на своје задње шапе. Руска снага, најбољу своју демонстрацију доживљава управо у Сирији и застрашујуће звучи податак да на руско „њет“, војној интервенцији на сиријску државу, цијели свијет се затресао и на моменат занијемио.
Да би једноставно дао до знања какво је расположење Русије, према овим намјерама „свјетских полицајаца“, у познатој кризи довлачења бродова ,као и могућности ваздушних удара на легалне сиријске органе, амерички носач авиона „Нимиз“, нашао се у једној занимљивој ситуацији , када је у освит зоре једног августовског јутра поред њега синхронизовано изронило пет руских „невидљивих“подморница“пројект 974-Штука – Б“, а да је ниједан хидро сензор, нити сателитско праћење нису евидентирали нити огласили на узбуну. Истог момента, господи у Бијелој кући, у Вашингтону, упалило се свјетло испред очију и сазнање кога заправо имају пред собом и колико тога су, у том похлепном колонијалистичком и пљачкашком настојању, прескочили да виде.
Међутим, врло је интересантно истаћи да је још један човјек, осим предсједника Путина, и генерал у руској војсци, а уједно од 6.новембра 2012.године и министар одбране, врло заслужан за спас сиријске државе и сиријског народа, а ријеч је о генералу Сергеју Кажугетовићу Шојгу. СЕРГЕЈ Шојгу (57) рођен је у Тувинској аутономној области, грађевински је инжењер. На градилиштима у Сибиру је провео 15 година. У Москву је дошао 1990. у партијску школу, а одатле су га предложили премијеру Ивану Силајеву за замјеника предсједника Комитета за архитектуру и градњу. Он је 18 година био на челу Министарства за ванредне ситуације. Орденом хероја одликован је 1999. Његова супруга Александра ради у туризму, ћерка Јулија (37) је психолог, директор Центра психолошке помоћи при Министарству за ванредне ситуације, а друга ћерка Ксенија је студент економије.
То је, укратко, биографија човјека који ужива убједљиво највећу популарност у Русији од свих политичара, па чак већу и од самог Путина. Оно што је најбитније код овог прекаљеног војника отаџбине, јесте да је најзаслужнији за наглу модернизацију војске и увођење досад невиђених технологија у руске оружане снаге и то убрзаним темпом. Најкарактеристичније у свему томе је то да Шојгу слови као врсни познавалац западног наоружања и опреме, о чему понекад и ванредно држи предавања по руским војним академијама и семинарима. За њега се, такођер, тврди да је једина особа која увијек може да дође до предсједника Путина и да му изнесе своје ставове и кога сам предсједник Руске федерације изнимно поштује и цијени.
Генерал Шојгу је у једном интервју за “Правду” рекао: “Не, Руска Федерација не може себи допустити луксуз и не стати иза свог стратешког партнера на Б. Истоку и не, неће бити у овој земљи Либијског сценарија”. Сам овај интервју, потврдио је нека нагађања, да је управо дотични министар пружио увјеравања предсједнику Путину, како неће бити интервенције ако се Русија умијеша и стане на страну сиријске легалне власти, што се на крају и потврдило у пракси.
Сергеј Кажугетовић Шојгу је човјек из “сјене”, али једна врло снажна и врло утјецајна особа која је све своје знање уложила у напредак своје државе и представља врло јак ослонац предсједнику Путину у доношењу неких стратешких одлука, а једна од тих је била и спрјечавање упада и бомбардовање Сирије. Руска вањска политика битно се разликује од америчке, јер Русија свој утјецај настоји ширити на пријатељском односу уз гарантовану помоћ, за разлику од агресивног, пријетећег и насилничког понашања САД-а.
Њена војна моћ и надмоћност у производњи модерног наоружања, овој земљи све више отвара врата и оних држава које су дуги низ година биле сталне америчке муштерије у овом сегменту трговине. Преузимање свјетског примата и ширење свог утјецаја, посебно се истиче у формирању одређених савеза, као што су Иран-Русија-Сирија и Кина-Русија-Индија, која, уствари, постају доминантна савезништва у свим сферама унапређења сарадње и билатерарних односа. Овакав развој догађаја, највише погађа америчку посрнулу привреду и још већи је камен око врата овом “живом мртвацу”, што у главама званичника у Вашингтону мора упалити лампице узбуне, јер смјер у којем САД иде, није ништа друго него смјер у своје властито самоуништење.
Али за то самоуништење није нико други крив до властити хегемонистички систем мегаломана, који је као термит изнутра изгризао некадашњег привредног гиганта и довео га у “клиничку смрт”. На другој страни, како је овај болесник грцао у боловима, рађао се нови живот и нова снага која сваким даном све више ту своју моћ потврђује. И оно што се дешава у сибирској тајги није ништа друго до: Велики сибирски медвјед се пропео на задње ноге и опасност за ове мале народе, од којота америчких шума, утолико је мања, колико се чује урлик моћне животиње која је дуго лизала своје ране упоредо учила гдје је гријешила, а тамо гдје се и опекла добила је још додатну снагу за свој напредак и обнављање своје моћи.
