Ако је таква позиција Украјине, земље која је по површини највећа европска земља (искључујући европски део Русије) и која има око педесет милиона становника, тада нам мора бити јасно колико је тек Србија рањива и колико је њена унутрашња политика одређена вољом Европске уније (Немачке), а сада, чини се, све више и вољом Русије.
Путин – Меркел: Чија је Србија?
Одскора, сведоци смо једног (могућег) необичног заокрета у српској политици. Иако се српски тријумвират и даље држи за скуте Европске уније као остављено и заборављено мезимче, које пристане за неким „намерником“ и за њим иде док га овај не отера, ипак се појављују прве назнаке једног другачијег политичког „поветарца“ у Србији.
Подсетимо се, Дачић је рекао:
„Они који критикују Србију због блискости и партнерства са Русијом треба да се запитају зашто нису понудили такве односе Србији. Ја Западу упорно говорим да је Србији потребан стратешки партнер и на Западу… Али они уопште нису заинтересовани.“
Економски интерес испред политичког
Наравно, Србија нема пуно могућности да бира, јер прилазак једној страни на релација Русија-ЕУ аутоматски значи одлазак од друге. Пример онога што се данас догађа у Украјини недвосмислено говори у прилог томе да се око те земље води прави политичко-економски рат између Русије и Европске уније. Украјина нема пуно простора за маневрисање.
Она не може да буде и на једној и на другој страни. Не може да буде ни неутрална. Она мора да се определи између два европска џина.
Заправо, Украјина мора да сведе економску рачуницу (политичка оријентација је ту мање битна), то јесте, мора да види у ком случају више губи. И на основу такве калкулације, Украјина ће донети (или је већ донела) коначну одлуку.
Украјина није мала земља. У односу на Србију она је огромна. Али, ни она не може да води своју спољну политику онако како би можда желела.
Условљена је вољом оних који су и од ње већи и моћнији. Ако је таква позиција Украјине, земље која је по површини највећа европска земља (искључујући европски део Русије) и која има око педесет милиона становника, тада нам мора бити јасно колико је тек Србија рањива и колико је њена унутрашња политика одређена вољом Европске уније (Немачке), а сада, чини се, све више и вољом Русије.
Да је игде брата у свијету…
Судбина малих земаља одувек је зависила од њиховог положаја у међународним односима, односно, буквално, живот им је зависио од њихове везе са одређеном светском силом која им стоји иза леђа.
Уколико су мале државе у прошлости успевале да уђу у пројекат „заштите“ Сједињених држава (тиме и Европске уније), тада су могле да рачунају на какав такав напредак у економској и социјалној сфери. Велике силе, у складу са својим интересима, одувек су разарале поједине државе или су стварале нове. Како некад тако и данас.
Аутономна покрајина Косово и Метохија је пример како велика сила може да буде бахата и безобзирна, када нема никога ко би могао да јој стане на „белег“.
Сједињене Државе су бомбама створиле квазидржаву Косово противно међународном праву и противно свим етичким нормама које владају у савременом свету.
Србија у време дивљачког бомбардовања од стране НАТО савеза није имала баш никога ко би се на њу сажалио, а камоли јој на неки начин помогао („да је игђе брата у свијету да пожали, ка да би помога“).
Тражење заштитника
Отварањем радова на гасоводу „Јужни ток“, Русија, хтела не хтела, добија другачију улогу на овом делу Балканског полуострва. Наиме, у економском смислу Русији је поменути гасовод од великог стратешког интереса.
А ако нека од великих светских земаља (сила) има свој економски интерес у некој малој земљи, природно је да та земља онда буде под њеном заштитом.
Отуда, чини се, Србија ће тешко бити у могућности да задржи досадашњу наводну „неутралност“, барем у вербалном смислу. Једноставно, прича о томе да Србија може да буде „исток западу и запад истоку“ тешко да ће убудуће моћи да се понавља.
Оријентација спрам Украјине
Заоштравање односа између Русије и Европске уније по питању судбине Украјине јасно показује да борба за територије између ЕУ и Русије улази у нову фазу.
Рат за утицај на европском тлу добија нови квалитет и он се више, рекло би се, не може зауставити. Сама Украјина увелико ће означити победу или пораз једне од две стране.
Приклањање Украјине Русији означио би тежак пораз Европске уније и, уопште, био би то „преломни“ пораз евроатлантске алијансе на великом делу европског тла; и обрнуто, приклањање Украјине Европској унији било би поразно за руске интересе на истом делу Европе.
Будућност Украјине би Србији требало да послужи као „лакмус“ на основу којег би српска политика морала одлучније да крене у борбу за властите интересе.
Дачићева „критика“ Запада могла би да буде увод у једно ново доба и нову политичку оријентацију Србије на међународном плану.
Ма колико Дачићеве горенаведене речи некоме изгледале као „несмотрене“ или чак се третирале као „скандалозне“ (изјаве Вука Драшковића и сличних присилних еврофанатика), оне би могле да представљају прекретницу, у којој више Запад неће имати несавладиви уцењивачки потенцијал, онакав какав се деценијама несметано „извежбавао“ над Србијом и српским државним врхом.
Извор: Корени
