ИНДИЈА ЖЕЛИ ДА СА ЦАРИНСКОМ УНИЈОМ ОКО РУСИЈЕ ПОТПИШЕ СПОРАЗУМ О СЛОБОДНОЈ ТРГОВИНИ, ИСТИ ИНТЕРЕС ИМА И ТУРСКА
- У односима са Европом Путин ставља акценат на средњорочну перспективу – зато што је већ јасно да је ЕУ чврсто привезана за англосаксонско седло и није способна да води самосталну политику
- Распад СССР 1991. године поткресао је Русију са Запада, али у још већој мери са Југа – међутим, реинтеграција постсовјетског простора је већ почела и ићи ће у свим правцима
- Русија мења прозападну елиту не за происточну, већ за националну, и курс ка Западу неће бити просто механички замењен курсом ка Југу. Због тога што ће референтна тачка бити природни геополитички интереси Русије – наша пажња ће се неизбежно преусмерити на Југ
- Најважнија тачка за сарадњу Русије са Кином и Индијом – како унутар БРИКС, тако и иначе – јесте заинтересованост за промену глобалних правила игре у светским финансијама и за лишавање САД улоге глобалног хегемона
- Египат намерава да купи руског оружја за неколико милијарди долара – што ће имати и симболички значај јер се Каиро од средине 70-их година био преоријентисао са Москве на Вашингтон и био један од најважнијих савезника САД у региону
- Иранске ајатоле су желеле да се убеде да су Руси са њима искрени, да курс зближавања не носи тренутни него стратешки карактер, да ти односи нису плод игре Русије са Западом, већ руске геополитичке доктрине
Пише: Петар АКОПОВ
РУСИЈУ све више стискају кљештима блокаде, али ће Владимир Путин 1. децембра посетити Турску, кроз две недеље Индију, а ускоро председника Русије очекују и у Египту.
Истовремено га упорно зову у Иран и Пакистан.
Јачање источног вектора руске спољне политике није везано само за конфронтацију са Западом – историјски геополитички интереси Русије везани су за Исток, и сада се догађа само успостављање равнотеже.
Све време, док конфликт Русије и САД узима маха, сва пажња је прикована за све очигледније приближавање Москве и Пекинга – које значи прегруписавање снага у оквиру текуће трансформације светског поретка.
Иако су везе Русије и Кине јачале свих последњих година, а Путин узео курс на убрзано зближавање са Пекингом још пре почетка отворене конфронтације са САД због Украјине, интересовање за руско-кинеску алијансу је разумљив.
Ради се о снази која ће на глобалном нивоу бити противтежа плановима САД да задрже свој положај светског хегемона. Међутим, важност руско-кинеског савеза не би требало да засењује посао који Москва ради у појединим деловима света.
У односима са Европом Путин ставља акценат на средњорочну перспективу – зато што је већ јасно да је ЕУ чврсто привезана за англосаксонско седло и није способна да води самосталну политику – рачунајући на поправљање односа тек после јачања (практично неизбежног) национално оријантисаних снага у кључним европским државама. Тај процес ће расти како се буду повећавале несугласице између атлантског дела европске елите и националних елита.
У везама са Латинском Америком, Москва користи како механизам БРИКС, где би поред Бразила ускоро могла да уђе и Аргентина, тако и билатералне односе. Иако Русија нема искуство изградње стратешких односа са земљама на том континенту (осим са Кубом и Никарагвом, а у последње време и Венецуелом), што се умногоме може објаснити тиме што донедавно већина њих практично није водила самосталну спољну политику ван граница свог региона, следећи мање или више интересе САД, сада се стичу крајње повољни услови за реално зближавање.
Антиимперијалистички леви националисти, који су дошли на власт у многим земљама Латинске Америке, виде у Русији и Кини природне савезнике када је у питању даља еманципација од диктата Англосаксонаца – па би и економска сарадња (од продирања руских компанија у регион до наглог раста продаје латиноамеричких намирница Русији, које заузимају слободно место настало после забране увоза европских роба) могла бити успешно допуњена идеолошком: јер, заштита традиционалних конзервативних националних вредности има велики значај и за земље Јужне Америке.
Међутим, главни правац руске спољне политике постаје јужни – од Алжира до Кореје. То је и Исток – које укључује регион Великог Блиског истока, Индију, Кину и Југоисточну Азију.
Русија, која почиње од Новгорода, Кијева и Москве, цео миленијум је ишла на Исток и Југ – долазећи до природних планинских граница и прелазећи их.
Распад 1991. године поткресао је Русију са Запада, али у још већој мери са Југа – међутим, реинтеграција постсовјетског простора је већ почела и ићи ће у свим правцима. Евроазијски савез и окретање ка Истоку које је најавио Путин, ка Сибиру, Далеком истоку и Тихом океану – то је политика која је у складу с руским националним интересима. Не одричући се борбе за Украјину, не смањујући рад у европским деловима руског света, треба имати у виду да су главни ресурси и интереси Русије на другој страни.
Конфликт са Западом помаже не само да се истисне из власти проатлантски део руске елите – која је на исту дошла на прозападном таласу 90-их и која је крвно заинтересована да Русија остане у западној орбити, како из идеолошких, тако и из чисто меркантилних разлога – али и да се процене све предности које добија Русија ако коначно почне да ради на Истоку, полазећи од једног јединог критеријума: сопствених националних интереса.
Русија мења прозападну елиту не за происточну, већ за националну, и курс ка Западу неће бити просто механички замењен курсом ка Југу. Због тога што ће референтна тачка бити природни геополитички интереси Русије – наша пажња ће се неизбежно преусмерити на Југ.
Јасно је да ће Русија – градећи односе са земљама Југа – водити рачуна о неопходности да све интересе усаглашава са интересима Кине. Негде ће то бити могуће урадити прилично безболно, негде ће то изазвати одређена трења, а негде ће наши интереси бити слични или ће се чак добро допуњавати у борби против притисака САД.
Имајући у виду стратешки карактер односа Москве и Пекинга, постојање заједничког геополитичког противника – Русија и Кина могу сасвим лепо заједно радити у већини земаља Југа. Поготово што су расположене за дуго и упорно заједничко деловање.
Све ово важи и за Далекоисточни региона за који су везане за Кину највеће напетости. Упркос томе што су односи пекинга и Токија заоштрени, а ситуацију на Корејском полуострву стално подгревају САД које смишљено драже Пјонгјанг, Русија може развијати односе и са Јапаном и са обе Кореје без икакве штете по своје односе са Кином. Штавише, јачање односа Москве са Токијом и Сеулом – потпуно одговара интересима Кине јер би то слабило зависност Јапана и Јужне кореје од САД.
Наравно, њихова зависност је углавном војног и геополитичког карактера, али је ту – најтеже почети. Поготово што ће пројекти транскорејске магистрале и гасовода (које предлаже Русија) имати и огроман геополитички значај.
Заједнички рад Кине и Русије на истискивању САД из Кореје – један је од најсложенијих и најважнијих задатака. Кина предобро схвата коме првенствено прети амерички војни контигент у Јужној Кореји.
Премијер Наваз Шариф позвао је Владимира Путина да посети Пакистан. Ако до те посете дође, биће то први одлазак шефа наше државе у једину муслиманску земљу која располаже атомским оружјем. Међутим, Путин засад путује у Њу Делхи где га чека нови премијер Моди. Он је ових дана Русију назвао „нашим најближим пријатељем“, додавши да цела његова земља „чека председника Путина“ и нада се да скора посета „подићи квалитет индијско-руских односа на нови ниво“.
То није дежурна изјава – посебно због тога што односи Русије и Индије имају пријатељски карактер већ дуже од пола века (60-их година је СССР чак био посредник и мирио је Индију и Пакистан после једног од њихових бројних конфликата).
Индија је и даље наш важан партнер, а и један од највећих купаца нашег оружја. Уосталом, тек последњих година су испоруке америчког наоружања Индији први пут премашиле руске, али то не значи да Њу Делхи жели да одустане од даљег развоја војно-техничке сарадње са Москвом.
Војно-техничка сарадња уопште није оно главно што повезује Индију са Русијом – ми имамо мноштво заједничких пројеката (од енергетике од авио-индустрије), а најважнија је наша сарадња унутар БРИКС јер су наше две земље заинтересоване за промену глобалних правила игре у светским финансијама и за лишавање САД улоге глобалног хегемона.
Деловање у БРИКС и ШОС (у којем Индија засад има статус посматрача) погодује побољшавању индијско-кинеских односа који су оптерећени сећањем на локални конфликт са почетка 60-их.
У суштини, међу Пекингом и Њу Делхијем не постоје противречја која се не могу отклонити и Москва може успешно развијати везе и са Индијом и са Кином, па и бити иницијатор јачања кинеско-руско-индијског троугла у оквирима БРИКС, а и иначе.
Индија жели да са Царинском унијом (Русије, Белорусије и Казахстана) потпише споразум о зони слободне трговине, а исти такав интерес има и Турска, у којој се већ може чути и да потом може уследити и ступање Анкаре у њу.
Председник Ердоган је назвао Путина пријатељем Турске, а то је од посебне важности у светлу нагло затегнутих односа Анкаре са америчким руководством које није поправила чак ни управо завршена посета Турској потпреседника САД Џозефа Бајдена.
Јасно је да ће Путин у Турској – осим о односима две земље – разговарати и о регионалним и о светским проблемима.
Турска је незадовољна САД и разочарана у Европску унију, а има све веће амбиције на Блиском Истоку и у туркофонском свету. Мада наши интереси нису увек подударни на постсовјетском простору, две државе су у целини обејктивно заинтересоване за стратешко зближавање (као што је то било 20-их година прошлог века).
Чланство Турске у NATO уопште не значи њену зависност од атлантиста – Ердоган је већ достигао приличну независност и самосталност, што и изазива оволико незадовољство у прозападном делу турског друштва, а и у САД.
Противречности између Русије и Турске поводом Сирије нису толико оштре као раније – Ердоган почиње да схвата да су га САД само мамиле перспективом јачања турског утицаја у региону, а да су му заправо намениле да за њих вади кестење из ватре.
Египат је још једна тачка неслагања између Русије и Турске, али и она губи оштрину. Анкари, наравно, није било пријатно што је египатска армија збацила са власти Муслиманску браћу која су одушевљено примала Ердогана, па је Турска себе поново доживљавала као Османску империју. Међутим, нови египатски председник није ничији експонент – он се држи интереса Египта (онако како их схвата његова војна и световна елита, а не исламистичка јавност), па ће се зато односи између бивше метрополе и њене бивше колоније са временом регулисати.
Турски и руски председник
Египат се, иначе, активно окреће Москви – фелдмаршал ал-Сиси већ двапут је ове године долазио у Русију, а сада чека да му Путин дође у узвратну посету.
Посету руског председника у Египту чекају са нестрпљењем – египатски листови су прво писали да ће он стићи у новембру, али је недавно постало јасно да ће до посете доћи почетком наредне године.
Египат намерава да купи руског оружја за неколико милијарди долара – што ће имати и симболички значај јер се Каиро од средине 70-их година био преоријентисао са Москве на Вашингтон и био један од најважнијих савезника САД у региону.
Свргавање Мубарака, заједно са покушајем САД да за своје комбинације искористе Муслиманску браћу, изазвали су озбиљно незадовољство унутар египатске елите, па је ал-Сиси, након што је преузео власт, оштро проговорио о покушајима притисака на Каиро: Американци су му на то припретили обустављањем војне помоћи, а фелдмаршал је најавио да ће оружје купити од Руса.
Русија, у сваком случају, добија могућност да се врати у Египат који јој је био близак савезник од 50-их до прве половине 70-их година. А Каиро је сада у прилици да савезника бира до краја промишљено јер има, како пише египатска штампа, „велико искуство у односима и са Вашингтоном и са Москвом“. Знајући разлику у њиховој политици и ко је за стварање новог Египта и његов развој, у настојању да поврати своју улогу у региону и на међународној арени, а ко подржава терористе и не жели да допусти препород Египта.
И Египат (чим мало дође себи после потреса) и Турска играће веома важну улогу у даљем развоју ситуације на Блиском Истоку.
Још један кључни играч у том региону је Иран. Односи Русије са њим све више личе на савезничке. Уосталом, председник Сирије Башар Асад се одржао само захваљујући заједничкој подршци Русије и Ирана. Две земље имају исту позицију и поводом Авганистана, па су односи са Техераном у целини на узлазној линији – и економска и политичка сарадња. Иран је доследни противник „америчког света“, а притом није само е+геополитички него и идеолошки борац.
Одолевши вишегодишњим санкцијама, Техеран је од Москве очекивао само једно – ајатоле су желеле да се убеде да су Руси са њима искрени, да курс зближавања не носи тренутни него стратешки карактер, да ти односи нису плод игре Русије са Западом, већ плод руске геополитичке доктрине.
Све што је Русија ове године чинила и чини ради одбране властитих интереса, плус контакти Владимира Путина са председником Ирана Роханијем (срели су се већ четири пута) морали би коначно развејати све евентуалне сумње.
У Техерану све чешће говоре о новој етапи односа две земље и о њиховом стратешком карактеру.
У последње време су у Техерану боравили секретар Савета безбедности РФ Николах Патрушев и председник Државне Думе Сергеј Наришкин, а Иран сада рачуна на Путинову посету која је првобитно била предвиђена за 2013. годину.
Све у свему: Путин ће наредне године имати на југу чиме да се позабави.
Извор: Факти.рс
