Данашњи самит ЕУ-Русија обећава да буде кратак и опор. Руски амбасадор Владимир Чижов је упозорио ЕУ да не “испитује Путиново стрпљење“. Током последњих година, стрпљење је обема страна било испитивано: у енергетској политици, људским правима, а – и то не у малој мери – и по питањима односа са заједничким суседима ЕУ и Русије.
Али, тема Украјине (issue of Ukraine) превазилази све остало. Оно што је [тамо] почело као протест, постало је народни устанак. Председник Виктор Јанукович (President Viktor Yanukovich) не само да губи легитимност, него и контролу над државом. Наводне вође опозиције су под утицајем маса. Санкције немају много изгледа на успех, а преговарања о изборном процесу за замену актуелног режима постају све више донкихотска.
Алармантни осећај око ових догађања је једино што је заједничко и Бриселу и Москви (Brussels and Moscow now share). Руски министар спољних послова, Сергеј Лавров, у децембру је описао те протесте као „дуго припремани сценарио“, мотивисан жељом ЕУ да добије „бесплатно повећање својих профита“. Од тада, на адресу Запада, учестале су оптужбе о мешању. Када г. Лавров изјави да ће Русија (Russia) „учинити све како би стабилизовала ситуацију“, ЕУ почиње да се пита шта то Русија има на уму.
То узнемирење само подвлачи разлике у принципима и циљевима, за које није вероватно да ће их самит умањити. За ЕУ, сувереност суседа Русије представља темељ поретка после Хладног рата. То значи да они имају право да бирају сопствене циљеве и партнере, а значи и слободу од економских принуда – што се налази и у документу из Будимпеште од 1994, који је и Русија потписала. ЕУ је убеђена да је Русија, у предвечерје оног самита у Виљнусу прошлог новембра, прекршила тај принцип. Када је то учинила изазвала је протесте, за које сада г. Лавров каже „да се крећу у правцу ван контроле“.
Онај документ [из Будимпеште] такође инсистира на томе да је пост-хладноратовски поредак заснован на „поштовању људских права, темељних слобода, демократије и владавине закона“. Па ипак – како то Москва види – суверена држава може да те принципе тумачи како јој је воља. Она сматра да је слање емисара ЕУ у Украјину грубо мешање, без обзира на то шта се тамо догађа. Током 20 година, Кијев је стално тражио савете ЕУ о свему – од чланова закона до реформе безбедносног сектора. Али – то није [било] од важности Кремљу.
(Фото: Стање ствари)
Како се појачавало ривалство Брисела са Москвом (rivalry between Brussels and Moscow), Кремљ се постављао против оног што зове „западно месијанство“. Кремљ не жели само да обезбеди принцип мултиполарног поретка, него и таквог у коме су различити системи вредности подједнако легитимни. Током претходних 10 година, Владимир Путин (Vladimir Putin) је огрнуо нео-феудални и све више предаторски систем Русије мантијом словенских и православних вредности. Тај „цивилизацијски пројект“ има лабаве границе. Он обухвата све земљаке – ма где они живели. Он се примењује на све оне „на које је Русија утицала“. А – посебно наглашено – он важи за области руских привилегованих интереса које је Русија самостално одредила. Успех тог пројекта ван њених граница је све више везан за легитимност система управљања у самој Русији.
Украјина је истовремено и осовина и Ахилова пета целе те конструкције. Ако Пољаци, или балтички народи, прихватају норме и стандарде ЕУ, то је њихова ствар. Али, ако то учини Украјина – то онда истовремено отвара могућност и да би једнога дана и Русија то могла да учини. Та логика није нова. Многи од највећих реформатора Русије – од Александра II до Горбачова – веровали су да би Русија била угрожена ако би Украјинци развили сопствени политички идентитет. Господин Путин, на кога његови западни критичари тако погрешно гледају као да је совјетски, подмладио је онај стари [руски] империјални менталитет. Један наслов недавног чланка у руском часопису „Русское Обозрение“ је то добро сажео: „Без Украјине, Русија може остати империја, али не може остати Русија.“ Тешкоће за ЕУ су далеко дубље но што то многи схватају. Нема решења ове садашње нерешене ситуације које би истовремено могло задовољити украјинске демонстранте који се залажу за демократске принципе, и државу Русију која тежи да поново васпостави своју регионалну хегемонију.
Најзад – борећи се за Украјину, г. Путин се бори за себе самог. Нико не зна колико далеко ће отићи у томе. Пре неколико дана се причало да је г. Путин упозорио г. Јануковича да ће обећана [финансијска] помоћ бити угрожена уколико се не скрха украјинска опозиција. Ти извештаји треба да буду озбиљно схваћени. За сада су драстичније акције – укључујући ту и војну интервенцију – пре предмет спекулације него чињеница. Али, када су улози високи, руководство Русије је показало спремност да прихвати ризике. Ипак – никада није било безглаво безобзирно. Много зависи од тога колико се претходно поменуто слаже са данашњим условима.
Али, Украјинци се неће лако смирити. Покрет протеста је прекор свакоме који верује да у међународној политици принципи нису од важности. ЕУ треба да поведе рачуна да и она не постане споменик импотенцији Европе.
Џејмс Шер (James Sherr) је придружени члан Четем хауза (Chatham House)[1] и писац књиге „Hard Diplomacy and Soft Coercion“(Чврста дипломатија и мека принуда).
Џејмс Шер / Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис / Стање ствари
