Једна од значајних карактеристика председавања Владимира Путина је његова посвећеност ревитализацији руске војске. Путин, који је истакао да руска слабост у очима других је чини осетљивом на спољне притиске и унутрашње поремећаје, залаже се за повећање средстава за трансформацију руских оружаних снага од исцрпљених остатака војне машинерије из наслеђа старе совјетске суперсиле у мању, али модернију, мобилнију и технолошки напреднију силу за двадесет први век.
Раније ове године, у обраћању на дан ” бранилаца отаџбине “, руски председник је рекао: “Обезјеђивање поуздане војне силе Русије је приоритет наше државне политике. Нажалост, садашњи свет је далеко од тога да буде миран и безбедан. Одавно превазиђеним сукобима су се придружили нови, не мање тешки. Нестабилност расте у великим деловима света.”
Ово није празна прича. Реторика је праћена истовременом алокацијом ресурса; Русија је сада ангажована у највећој војној изградњи од распада Совјетског Савеза пре више од две деценије, са великим повећањем буџетске потрошње за одбрану сваке године до 2020. Путин се заложио за овај програм и поред замерки неких људи у Кремљу који су бринули због трошкова и њиховог могућег негативног утицаја на руски просперитет – противљење ширењу војне потрошње је био један од разлога што је дугогодишњи министар финансија Алексеј Кудрин напустио кабинет пре две године.
Остатак света примећује.
После година размишљања о Русији као “Горњој Волти са ракетама” – нацији која има значајне стратешке нуклеарне залихе, али чије се конвенционалне снаге нису прославиле у својим постсовјетским операцијама – руски планови војне реформе и наоружавање су изазвали забринутост, поготово америчког национално – безбедносног естаблишмента, који је претпоставио да Русија неће бити у могућности да пројектује велику власт преко својих граница. Наставак бомбардерских патрола над Атлантским и Тихим океаном, отпремање борбених група (нарочито на Карибе), кампања против Грузије 2008, и повећан обим и софистификованост годишњих заједничких маневара са кинеском војском и морнарицом – све је то учинило да васкрсне слика о Русији као војној претњи. То је оправдање за америчке расходе одбране, који су раније углавном били усмеравани на “кинеско” повећање потрошње, да сада узимају у обзир и руско војно јачање.
Проучивши буџетске извештаје и позиције, руски планови – у остварењу предвођеним од министра одбране Сергеја Шојгуа и Дмитрија Рогозина, потпредседника владе задуженог за одбрамбену индустрију – свакако изгледају импресивно. И злокобно. Ако је, пре само неколико година, буџет за бродоградњу руске морнарице био мањи од 10 одсто америчке морнарице, Руси су одмах затворили јаз и Руси, у погледу буџетских издатака, сада троше око половине од онога што ће бити додељено америчкој Ратној морнарици за нову бродоградњу.
До 2020, руска војска ће бити структурирана око борбено спремних и лакоразмештајућих бригада, са циљем да те снаге буду опремљене ,најмање 70 одсто, са следећом генерацијеом наоружања и опреме. Ако све буде текло по плану, руска војска , до 2020, ће се вратити на милион људи активног састава, ослањених на 2.300 нових тенкова, неких 1200 нових хеликоптера и авиона, уз на морнаричком пољу деловање 50 нових површинских бродова и 28 подморница, са стотином нових сателита дизајнираних тако да повећају комуникационе, командне и контролне способности Русије. Путин се обавезао да утроши око 755 милијарди долара у наредних десет година за испуњење ових захтева.
И све већи број Руса подржава војно јачање. Истраживања Леваде показала су да је 46 одсто Руса за повећање војне потрошње, чак и ако би то довело до успоравања раста привреде (у односу на 41 одсто који су против, ако повећавање трошкова одбране доведе до економских тешкоћа). Ово је делом због растуће бојазни да је огромна руска задужбина природних ресурса, посебно на Арктику, рањива уколико држава нема средстава да је штити. Рогозин је сам стално упозоравао да ће, без модерне војне силе, Русија бити “опљачкана” у будућности.
Ипак, често постоји приметан јаз између декларисаних руских намера и оствареног. У којој мери су ови амбициозни циљеви остварљиви ?
Неки посматрачи су спремни да ове планове опишу као Потемкинова села – или као нове и креативне начине да се више руских државних средстава пребаци у приватне руке кроз креативне и корумпиране шеме. Наравно, било која експанзија војног буџета даје огромне могућности за процват корупције. Али, било би погрешно одбацити јасне доказе да је ова изградња враћање способности руским оружаним снагама које су биле изгубљене после распада Совјетског Савеза. У последњих осамнаест месеци, Русија спроводи војне вежбе размера какве нису виђене од краја Хладног рата. И док се још наглашавају проблеми са командом, контролом и са опремом, они ипак показују да реформе почињу да остварују утицај, да је Русија у стању да створи мобилнију, ефективнију силу .
Ово се итекако тиче НАТО-а. Способност Северноатлантског савеза да спроведе операције изван сопствене територије, у комбинацији са одлуком већине европских земаља да знатно смање потрошњу за одбрану, била је заснована на претпоставци да Русија више не представља претњу. Иако нико више не очекује руске тенкове да наступају кроз теснац Фулде, америчко очекивање да Европа постане “извозник безбедности” и у друге, проблематичне делове света, сада се мора поново размотрити, јер је Русија ефикасно преокренула своје “разоружано” стање из 1990-их, на којој су бази чињене такве калкулације.
Истовремено, јачање војних снага није мирно море за руску владу.
Прво питање је да ли руска одбрамбена индустрија заиста може дати алате потребне за нову стратегије одбране. Дмитриј Горенбург Центра за поморске анализе је истакао да се планови које је објавило Министарство одбране ослањају на превише оптимистичне процене колико брзо руске фабрике и бродоградилишта могу испоставити нову опрему – под претпоставком да неће бити одлагања, техничких или проблема у дизајну, или уских грла. Проблеми с дизајном су већ изазвали двогодишњи застој у спровођењу налога државне набавке 37 авиона Су-35, налога који неће бити испуњен до 2016. Горенбург и други стручњаци тврде да је мало вероватно да ће изградња достићи наведене циљеве.
Штавише, руски војно-индустријски комплекс је далеко од постизања стандарда “нула грешке” када је у питању производња опреме. Низ ракетних неуспеха ( посебно са лансирањем Булава подморничке балистичке ракете), кашњење у издавању нових бродова ( или у добијању обновљеног носача авиона Адмирал Горшков / Викрамадитја, да буде спреман за службу у индијској морнарици ), и питање контроле квалитета у возилима, све то поставља питање поузданости руских војних производа.
Ту је и стварна брига о здрављу руског сектора истраживања и развоја Русије, и да ли или не Русија може да произведе многе домицилне технологије потребне за производњу пете генерације наоружања. Бивши министар одбране Анатолиј Сердјуков снажно се одупирао притиску да једноставно поручи нешто новије варијанте старе совјетске опреме, иако је руска индустрија лобирала за повећање државних наруџбина, и тражио је да увезе одбрамбена средства из иностранства, укључујући беспилотне летилице из Израела, лака вишенаменска возила Ивеко из Италије, као и јуришне амфибијске Мистрал бродове из Француске, као начин за опремање руске војске са новијим технологијама које нису могле бити произведене од стране домаћих извора. (Проналажење начина да се лиценцира или прекопира страна војна технологија ће бити један од главних задатака руске одбрамбене индустрије у наредној деценији.). Незадовољство спремношћу Сердјукова да се окрене према добављачима у иностранству, међутим, било је један од фактора за његову смену са места министра одбране прошле године .
Сердјуков је такође покушао да реформише структуру радне снаге руске војске, поново изазивајући велико противљење својим напорима да се смањи бројност официрског кадра ( посебно генерала и највиших морнаричких официра) и да усмери руску војску ка томе да се више не ослања на регрутовану, већ на професионалну војску. Али најављени планови повећања величине стајаће армије наилазе на демографску стварност Русије. Русија има мањак радне снаге; опоравак руске привреде смањио је резервоар вишка радне снаге која је у ранијим годинама била апсорбована регрутацијом. Због одлагања и пораста здравствених проблема међу појединим сегментима руског становништва, око 60 одсто младих мушкараца узраста за регрутацију сада не испуњава услове војне службе.
Напори да се уговорно служење направи привлачнијим (после неких од реформи спроведених у Сједињеним Америчким Државама у преласку на потпуно професионалну војску, 1970-их) имали су неких успеха, али иако је руска војска саопштила да ће створити 40 нових бригада (да се повећа број око седамдесет бригада већ постојећих) до 2020, она мора да се носи са чињеницом да су многе постојеће јединице око 25 одсто непопуњене. Шојгу мора да настави са реформама војне регрутације ( и третмана ) свог људства – обавезно служење војног рока и сурови услови створени “дедовшчином” (слуђивање нових регрута од стране њихових подофицира и других надређених) не допуштају стварање професионалне војне снаге која је у стању да привуче и задржи волонтере. Износ који се мора утрошити – на повећане плате, привилегије и подстицаје – да се привуче више Руса на уговор о делу, може да буде већи него што је одбрамбени естаблишмент спреман да плати.
Много тога ће зависити од неколико фактора. Први је да ли ће руска благајна на истом нивоу зависити од очекиваних средстава од извоза нафте и природног гаса за подршку војној трансформацији – сваки већи пад цене енергената значи угрожавање ових планова. Други фактор је да ли руска војна индустрија може постати агилнија и прилагодљивија. Хоће ли она искористити повећање државне потрошње да успешно представи нове производе ?
Ово ће бити важно не само да се испуне захтеви Путина, већ и да Русија задржи традиционално уносна тржишта војне робе у иностранству. Русија ће изгубити своју конкурентску предност у односу не само на америчке и европске конкуренте, већ и кинеске фирме, ако не може да одржи корак са новијим дешавањима у одбрамбеној технологији. Трећа ствар је да ли руска војска може добити радну снагу која јој је потребна, било тако што ће понудити боље услове у уговорима, било тако што ће јој бити допуштено да регрутује међу становништвом руског говорног подручја на другим местима бившег Совјетског Савеза.
Али, чак и да се амбициозни циљеви Министарства одбране, колико људства очекује да има под оружјем и колико напредне опреме се нада да добије, не буду остварени у целости, руска војска је све јача. Русија можда неће бити у позицији да директно изазове САД – чија потрошња и даље далеко надмашује Москвину- али с обзиром на друге регионалне трендове, посебно у Европи, то је враћање конвенционалних могућности да се поврати тежња ка статусу велике силе. Да ли ће новооткривено самопоуздање резултовати тиме да Русија буде више кооперативна или опструирајућа на међународној сцени је отворено питање.
О аутору: Николас К. Гвоздев, главни уредник The National Interest, професор је студија националне безбедности на U.S. Naval War College.
