Нијемци су дуго потискивали да су након Другог свјетског рата и сами били безнадежно презадужени – слично као данас Грчка, пише Дојче веле.
Врло задужена, без приступа свјежем новцу, под сумњичавим притиском повјерилаца – тако је изгледала Њемачка 1953. године. И данас су бројни Нијемци поносни на привредно чудо. Економски раст у посљератном периоду био је огроман. Само од 1953. до 1963. бруто друштвени производ Савезне Републике Њемачке је удвостручен.
Генерације њемачких ђака училе су „да смо необично марљив народ“, којем су Сједињене Америчке Државе новцем помогле у обнови порушене земље. „То је жалостан примњер избњегавања суочавања с историјом у овој земљи“, каже Јоахим Кајсер.
Кајсер ради за иницијативу ерлассјахр.де (година опраштања), која окупља бројна удружења и организације, а залаже се за опраштање дугова земљама у развоју.
Тек је Лондонски споразум из 1953. њемачкој привреди дао да продише, каже историчарка Урсула Ромбек-Јапински са штутгартског универзитета.
„Може се чак рећи да привредно чудо без опраштања дугова уопште не би било могуће.“
Данас повјериоци, сутра инвеститори
Око 70 земаља је тада имало потраживања према Њемачкој, што из времена прије рата, што након рата. Укупни дугови износили су око 30 милијарди њемачких марака. Штедња и мукотрпна отплата за западне Нијемце тада нису били опција. Напротив, привреди је хитно био потребан свјеж капитал како би била финансирана обнова и економски раст.
То је било јасно и банкару Херману-Јозефу Абсу који је предводио делегацију Савезне Републике на преговорима у Лондону. Нјегово гесло је било: данашњи повјериоци би требало да постану инвеститори будућности.
Преговори су почели у лето 1952. године, били су тешки и напорни. Хоће ли повјериоци бити спремни да се одрекну дијела потраживања? Може ли се Нијемцима вјеровати?
„У једном тренутку замало је дошло до прекида преговора“, прича историчарка Урсула Ромбек-Јашински.
„Нијемци су повјериоцима представили понуду која је са гледишта њемачког Министарства финансија била највише што је Њемачка могла да понуди. А повјериоци су је доживљавали као прави безобразлук.“
Неповјерење повјерилаца
Нијемци су предлог морали да дораде па су преговори настављени. Сличности с данашњим преговорима Грчке и њених повјерилаца су очигледне. И тада, у Лондону, радило се о проналажењу праве мјере. Повјериоци су хтјели да што је могуће више свог новца добију назад. Истовремено, Савезна Република Њемачка није смјела да буде превише оптерећена.
„Британци су, пре свих, заступали гледиште да Нијемци могу да врате све“, каже Ромбек-Јашински.
„Али, томе су се успротивили Американци, јер они су били заинтересовани да Њемачка има новца и за друге потребе, нарочито за поновно наоружавање.“
Споразум који су учесници конференције потписали 27. фебруара 1953. испао је за западноњемачку привреду изузетно повољан: око половине дугова је опроштена, остатак репрограмиран на дугорочну отплату.
Рађање нације извоза
Осим тога, споразумом је постављен камен темељаца за Њемачку као извозну нацију. Савезна Република је, наиме, дугове морала да враћа само ако је новац зарадила спољном трговином. Повјериоци су тако имали интерес да купују њемачку робу, каже Јирген Кајсер. По његовом мишљењу, слична одредба могла би данас да помогне презадуженој Грчкој, поготово с обзиром на то да је та земља прије кризе милијарде евра потрошила на тенкове из Њемачке.
„Да је било речено, Нијемци ће добити новац тек када дозволе да Грчка оствари позитиван спољнотрговински биланс, онда би Грци морали веома много да извозе и доводе њемачке туристе, све док не плате те проклете тенкове“, каже Кајсер.
Ипак, историчарка Ромбек-Јашински указује да се проблематика од прије 60 година не може једноставно пресликати на данашњу проблематику. Она, међутим, препоручује Нијемцима да у преговорима с Грчком не забораве да је и њихова земља некада била безнадежно презадужена и да јој је била потребна помоћ.
