НАТО је већ одавно и дефинитивно конфисковао улогу УН!? САД и НАТО су буквално овластили сами себе да могу, смеју и требају напасти кад им се прохте, кога хоће, где хоће и када желе. Пројекат, Стратешки концепт НАТО, из 2010. године, израдио је Комитет на челу, нама добро, добро познате – Мадлен Олбрајт. Овај пројекат је утврдио легитимитет сваке акције НАТО, предузете у циљу обезбеђења извора енергије, укључујући и употребу нуклеарног наоружања у конвенционалном сукобу. Одређени су и приоритети.
Много пре Стратешког концепта
У ствари, много пре 2010. и израде поменутог и монструозног Стратешког концепта НАТО, ова војно-политичка организација је започела своје путовање у правцу стварања једине глобалне војне силе – Запада. Гурањем прста у око СССР, НАТО је почео са излажењем из свог “мандата”, још за време такозване Перестројке, односно доласком Горбачова на чело ове некад војно најмоћније државе, успут, промовишући Горбијеву “демократију” у својим моћним медијима. Гвоздена завеса је пала, мора се ићи даље.
Оно што је уследило, инсталирањем Јелцина на чело Русије, који је, уз помоћ такозваних НВО, добио само 25% од укупног гласачког тела, било је на граници невероватног. Јелцин се одриче 25 милиона Руса, остављајући свој народ у новоформираним и одцепљеним државама; неким и са шеријатским Уставом, све зарад додворавања Западу, узимајући скупе кредите ММФ, Лондонског клуба, Париског клуба и где је год стигао да шта добије.
Завршавајући са СССР, историјским победником у свим ратовима против Запада и остављајући ту некадашњу велесилу, препуштену на милост и немислост њеном распадању и остављену – од Запада дуго припреманим страним и домаћим криминалцима, профитерима и НВО да некадашњу велесилу униште до краја, Запад је кренуо према југу.
Од својих ратова на Балкану, нападом на малу земљу Југославију, НАТО је желео да покаже свету да на јефтин начин и са малим и кукавичким губицима, може да прошири некажњено своју област деловања на међународни план – изван евро-атлантске зоне деловања. Области Кавказа, централне Азије, источне Африке, Блиског Истока, Северне Африке и Индијског океана, брзо су, једна за другом, биле окупиране. НАТО, овакав какав је данас, изнедрио се из Хладног рата. Свет је обавијен плаштом трајног страха од напада НАТО, укључујући поменуту стратегију нуклеарног напада, у циљу одузимања енергената и контроле света.
Да су све ово владе света знале – знале су. На пример, Сергеј Марков, потпредседник Националног савета за стратегију Русије је окарактерисао рат Грузије и Јужне Осетије, као “напад САД на Русију”. Иначе, по многим аналитичарима, овај долазак НАТО на саму границу Русије, сматра се до сада највећим тестом и изазовом Трећем светском рату. Побеђени су и одустали, привремено!? Премештање жаришта напада, у случајевима када им не иде баш најбоље и лако, део је, такође, тог пројекта из 2010. године. Отишли су на Блиски исток и северну Африку.
Ниска бисера, стратегија за прекидање ланца набавке енергената за Кину – од Блиског и Средњег истока до Јужног кинеског мора, је такође део плана контроле и ширења утицаја у Азији.
Разлог, зашто Русија тренутно поседује највећи нуклеарни арсенал на свету, лежи управо у чињеници западне одлуке да по сваку цену освоји и контролише свет и његове ресурсе, првенствено руске – уралске и сибирске, не скидајући ока, ни за тренутак, и са латиноамеричких и азијских енергетских извора. Иран и Венецуела су од посебног економског-пљачкашког интереса за Запад, првенствено за САД. Бразил је много већа риба, остала је за прогутати касније.
Дакле, Југославија је била прекретница у понашању Атлантског савеза и промени његовог мандата, преносећи деловање из такозваног мирнодопског на агресивни војни план. САД и њени сателити, користећи војну машинерију НАТО, бомбардовали су и разорили малу земљу Југославију, демонстрирајући још једном своју супериорност и показујући Русији, па и остатку света, да ни прстом нико не сме да макне. Изгледало је да су у томе и успели?
Да подсетим, ово рушење Југославије, било је и прво војно деловање у Европи, после Другог светског рата, у којем су, на несрећу, учествовали и немачки пилоти. Фер би било рећи да не постоји ни један озбиљан западни аналитичар, који рушење и потпуно уништавање Југославије, карактерише као победу Запада. Насупрот, по њима, то је био, како војно, тако и морално изгубљен рат Запада.
Стратешки концепт НАТО из 2010.
Видевши, у међувремену, нагли привредни, војни и сваки други успон Русије, Кине, Индије и Бразила, па чак и земаља као што је Венецуела, Иран и неке друге, Запад се опредељује за предузимање одлучнијих корака у напорима да побољша своју војну моћ, радикализујући промену своје агресивне стратегије за контролу света. Покушаје, да макар економски заустави јачање поменутих земаља, омела је велика или до сада највећа забележена криза на Западу – криза из 2008. године.
Економска криза, која је почела уништавати Запад, још и пре 2008., приморала је западну алијансу да одустане од економске игре успоравања јачања Истока и Југа, терајући демократе на нови и још јачи постицај и мотиве да морају нешта променити и брзо деловати. Зато Запад, односно САД, формирају Комитет за унапређење војне надмоћи, која би била пандам новоствореним околностима. САД покрећу пројекат: Стратешки концепт НАТО-а.
Такође, тај Комитет, у оквиру поменутог пројекта, утврдио је и “легитимно” право САД и НАТО да – такође легитимно – могу и имају право да упиру поглед и према свим светским енергетским чвориштима, па и оним у Сибиру. Наравно, око свега овога, постигнут је и “концензус” са Бриселом, укључујући и привикавање јавности на синтагму “кориштење нуклеарног наоружања у конвенционалном рату”, као легалном и нормалном новом погледу и доктрини усмереном, у првом реду, против Русије, Кине и Ирана. Да таква стратегија противуречи Споразуму о смањењу и контроли наоружања, не треба ни коментарисати. Или, можда, Запад тумачи овај Споразум, као начин уништавања пројектила, лансирајући их на друге земље? Свет се мора навићи и на ову стратегију!?
Инвазија, окупација, бомбардовање, нелегалне санкције и рушење режима, су постали део живота влада и становништва на овој планети, ишчекујући и стрепећи од напада НАТО савеза. Једна организација – Северноатлантски савез – укључена је, непрекидно и веома контроверзно, на овај или онај начин, у све, дословно све сукобе, свакако и неизоставно – на челу са САД и њених савезника.
Да НАТО предузима сталне, опасне и провокативне акције у циљу глобалне контроле света, одавно се слаже већина угледних геополитичких аналитичара, а и без аналитичара – сталне акције бомбардовања то потврђују. Жељезна завеса је давно пала, распадом СССР, од Балтика до Егејског мора, кастрирајући Русију и њене савезнике у Источној Европи. Неоправдано оправдање, пре Хладног рата, за нужност постојања ове војне и агресивне организације није се променило – на супрот, добило је на интензитету, ширећи се убрзано према истоку и тако антагонизирајући Русију и њене савезнике, којих је, и поред западног притиска и уцена, све више и више.
Крајњи циљ Атлантске алијансе је да поправи и учврсти америчку империју, која би се простирала на целој планети. Није ми познато има ли поузданих доказа да је било која моћна и најмоћнија империја у историји, па ни сам Хитлер и његова владајућа елита, имали такве мегаломанске планове – освојити и северни и јужни пол. Да то Западу није било лако и остварити, доказ је и руска застава побијена на најдубљој тачки мора на северном полу, наравно, тек у златној и задњој ери враћања економске и војне моћи Русије. НАТО је јасно одиграо важну улогу у допуњавању стратегије САД у доминацији Евроазијом, али, како видесмо случај ““северни пол” – испада да је стратегија са “малим” недостацима? Видећемо како ће то ићи даље.
Овај пројекат – Стратешки концепт НАТО, укључује обруч око Русије, Кине, Ирана, као и њихових савезника, окружених војним прстеном, оних који су подређени Вашингтону. Пројекат, Глобални антиракетни штит са милитаризацијом Јапана, побуном и нападом у Либији и Сирији, претњи Ирану, формирање НАТО војне алијансе у азијско-пацифичком региону, су, такође, важне компоненте овог колосалног геополитичког пројекта, који, а шта би друго, него и само, имао за циљ – општи светски рат.
Да нису били успавани ни главни циљеви нуклеарног напада – Русија и остали, говоре и следећи редови. НАТО глобализација је, међутим, довела до стварања нове серије евроазијских контра-савеза са глобалним везама које се протежу и до Латинске Америке. Савезе – Савез колективне безбедности (ЦСТО) и Шангајска организација за сарадњу (СЦО) – су формирале Русија, Кина и њихови савезници, као штит против САД и НАТО и као средство које би зауставило тог војно-политичког монструма. Како НАТО глобализација открива да ризици нуклеарног рата са НАТО, постају све више и више извеснији и озбиљнији, срљајући у правцу судара са Русијом, Кином и Ираном, више је и извесности да лако може бити запаљен и Трећи светски рат.
