Министар одбране у влади Ангеле Меркел Томас де Мезјер фаворизује се као нови шеф војне алијансе – упркос пропустима због којих опозиција тражи његову оставку
Иако мандат садашњег генералног секретара НАТО-а Данца Андерса Фога Расмусена истиче тек у августу 2014. године, у војним и политичким круговима се увелико расправља о могућем наследнику. Као најизгледнији кандидат за новог шефа западне војне алијансе помиње се немачки министар одбране Томас де Мезјер.
Према писању хамбуршког недељника „Шпигл“, Де Мезјер је фаворит, јер његови ривали нису по укусу неких кључних чланица НАТО-а. Тако „Шпигл“ каже за пољског министра спољних послова Радослава Сикорског да је „јогунаст“. Бивши италијански шеф дипломатије Франко Фратини наводно важи за политичара који је још увек одан компромитованом бившем премијеру Силвију Берлусконију. Уз то, Фратини не испуњава један од услова за кандидатуру – генерални секретар НАТО-а морао би да буде именован са положаја активног политичара. „Изборне карте“ белгијског министра одбране Питера де Крема, најзад, оцењују се као лошије од немачког конкурента, с обзиром на то да је утицај Берлина као највећег финансијера НАТО-а, после САД, неупоредиво већи од белгијског.
* * *
Уколико би се прогнозе обистиниле, Немачка би, после две деценије паузе, по други пут именовала првог човека западне војне алијансе. На челу НАТО-а налазио се Виртембержанин Манфред Вернер од 1988. године до смрти, у августу 1994. године. Као и Де Мезјер, Вернер је претходно био немачки министар одбране. Важио је за политичара и војника „са беспрекорно чистом кошуљом“, за разлику од Де Мезјера, за кога би именовање на положај генералног секретара НАТО-а било спас од проблема у које је запао.
За мање од пет месеци ове године, Де Мезјер се суочио чак са три афере у набавци војне опреме, због које би, бар према захтевима опозиционих политичара, требало да преузме политичку одговорност. У најмању руку, министар ће своје поступке морати да образложи пред истражном комисијом Бундестага.
Реч је, најпре, о неуспелом пројектовању борбеног дрона „еврохоук“, за који је Берлин издвојио преко пет стотина милиона евра, а који никада неће полетети. Штавише, одустајање од пројекта ће према проценама Савезне контроле финансија коштати Немачку даљих 116 милиона евра – па ће укупна штета износити 616 милиона евра.
Обелодањени су пропусти, односно погрешне калкулације при набавци борбених хеликоптера типа НХ90 и „тигер“ које је Савезна контрола финансија оценила као прескупе, а јавни тужилац повео истрагу због могуће корупције. Као код ракетних система који су запечатили каријеру некадашњег немачког канцелара Хелмута Кола, јавно тужилаштво испитује да ли су се недозвољене провизије сливале, између осталог, у страначку касу владајућих демохришћана.
Трећи, управо откривени, скандал односи се на опрему млазних ловаца типа „еврофајтер“. У верзији намењеној немачкој борбеној авијацији, авиони су опремљени катапултним седиштима за пилоте која не функционишу.
Критичари пребацују Де Мезјеру да је избегао да правовремено и у потпуности информише надлежне органе. Опозиција чак говори о покушајима заташкавања пропуста у набавкама војне опреме. Министар Де Мезјер је позван на одговорност од истражне комисије Бундестага.
„Политикини“ извори у кругу демохришћанских парламентараца указују да је Де Мезјер направио и две „почетничке грешке“. Држећи говор пред припадницима војске поводом реформе Бундесвера, министар је оптужио војнике и официре да нису довољно предани задатку и обавезама. Јавна критика војника се у Немачкој сматра „неопростивим грехом“ претпостављеног. Друга грешка се тиче наводних неслагања министра и канцеларке Ангеле Меркел, која је доскора и сама сматрала Де Мезјера за свог потенцијалног наследника на челу странке и владе.
Познаваоци прилика указују да је Меркелова због сличних несугласица сменила или принудила да поднесу оставку чак десет потенцијалних наследника, премда су као конкретни поводи навођени други разлози.
„Смена једног од кључних министара у јеку изборне кампање, непуна два месеца пред изборе за нови сазив Бундестага, наравно, није препоручљива“, каже се у коментару „Зидојче цајтунга“ и додаје да би сваки трезвени политичар презао од наглих ротација у влади, не желећи да створи лош утисак код бирача. Закључак листа: „Помињање министра Де Мезјера као кандидата за шефа НАТО-а је добродошло канцеларки, премда Немачка иначе строго води рачуна да само политичари ’беле кошуље’ опстају на функцији… Уочи избора она (Меркелова) преза од наглих ротација у влади, не желећи да створи лош утисак код бирача.“
Саркастичари у Берлину додају да би се за Де Мезјера морало наћи место у Европској комисији уколико га НАТО не прихвати. Не само за њега, већ и за министра унутрашњих послова Ханса Петера Фридриха који је критикован због умешаности у најновију аферу прислушкивања милиона Немаца.
Тиме је, кроз иронију, указано на стару праксу – неподобни немачки политичари се неретко премештају са националног на европски, и шире, на међународни колосек. Подсећања ради, судија и берлински државни секретар за казнено-поправне установе Кристоф Флиге смењен је 2007. године са положаја – због умешаности у аферу с лековима за затворенике. Тај пропуст у каријери није засметао немачкој влади да предложи тадашњем генералном секретару УН Бан Ки Муну да именује Флигеа за судију Хашког суда Властимиру Ђорђевићу, Жељку Толимиру и Ратку Младићу.
