А СИТУАЦИЈА У СВЕТУ ПОСТАЈЕ СВЕ НАПЕТИЈА И УСИЈАНИЈА, НЕКИ ЧАК ВЕЋ ГОВОРЕ И О „ПРЕДРАТНОМ СТАЊУ”…
- САД су почеле офанзиву на Русију на свим важним фронтовима, а у таквој ситуацији Москва ће одговарати на свим њој доступним а за Американце болним правцима
- Градећи политику у мултилатералним комбинацијама, Русија директно полази од неопходности не само да брани властите интересе, већ и да нанесе штету америчким плановима
- Америка више неће моћи да на рачун Русије да решава своје проблеме (чак и симболичне), а њеног учешћа Американци неће успети да реше неке своје проблеме – чак и ако буду имали жељу да „плате”
- Американци су се досад према Русији понашали у стилу: Ја те гушим, а ти се опиреш једном руком, док ми другом помажеш да радим свој посао који приказујеш као „наш заједнички”
- У тексту „Не ризикујте да ратујете са Русијом” – објављеном у The American Conservative – Филип Ђиралди, бивши сарадник ЦИА, а сада шеф невладине организације Council for the National Interest, упозорио је: „Сједињене Државе ће изгубити веома много ако Русија почне да ради по принципу „око за око” и тиме одговори на тајне и јавне нападе на њену привреду“
- Глобалистичка америчка елита читав свет сматра зоном својих интереса. Управо то даје могућност Русији да не наседа на провокације, већ да задаје узвратне ударце. Асиметричне, али и те како болне
Пише: Петар АКОПОВ
РУСИЈА војно-политичке прилике у свету оцењује као нестабилне, изјавио је начелник Генералштаба Оружаних снага РФ генерал армије Валериј Герасимов и нагласио да ће ситуација постајати све напетија.
Запад сматра да му је Русија један од главних геополитичких такмаца и зато врши притисак на њене све животно важне сфере. Разуме се да се Русија неће само бранити, али поставља се питање: које ће узвратне кораке Москва конкретно предузети?
Сусрет Герасимова са акредитованим војним аташеима у Москви имао је редовни и званични карактер. Међутим, овога пута начелник Генералштаба није изговарао ритуалне фразе, што је допринело да пажња очигледно буде помнија него што је уобичајено – и на више обавезује чињеница да се међународна ситуација може окарактерисати као предратна.
Ситуација у свету заиста постаје изузетно напета због рата на Блиском Истоку, сталног пораста напетости на Далеком Истоку, тек свеже обустављени војни конфликт у Европи и, што је најважније, економског и хладног рата између САД и Русије који добија све нове димензије. Због тога анализа геополитичке ситуације, коју је дао начелник руског Генералштаба, нема апстрактно, већ сасвим конкретно и примењиво значење.
Начелник генералштаба Герасимов рекао је и да САД и НАТО шире тезу о „непријатељској Русији” и неопходности „одвраћања претњи са Истока” ради стварања политичких претпоставки за ширење војне инфраструктуре уз границе Русије.
„Улажу се велики напори у реализацију конкретних задатака усмерених на слабљење ударног потенцијала Стратешких нуклеарних снага Русије. Као један од главних начина таквог противдејства изабрано је ширење борбених могућности америчког глобалног система ПРО. Војни потенцијал који се у њега уграђује, у име благородних циљева, вишеструко превазилази ниво који је неопходан за неутрализацију не само постојеће, већ и потенцијалне ракетне опасности за Европу”.
Не осврћући се на многобројне предлоге Русије, „ни САД, ни европске земље, ни генерално сам НАТО, не желе да гарантују да он неће бити употребљен против РФ”.
НАТО не само да дестабилизује ситуацију у региону, већ покушава на све начине да ослаби Русију:
„Основни напори у том смислу усмерени су на смањење војно-економског потенцијала земље, на успоравање њеног научно-техничког и технолошког развоја у стратешки важним областима”.
Генерал Герасимов је актуелне војно-политичке прилике недвосмислено оценио као нестабилне уз оцену да ће се још више погоршавати. Посебну узбуну у Генералштабу изазива пораст активности екстремног ислама, чије су представнике не тако давно спонзорисале САД. Јасно је да се у првом реду мисли на рат у Ираку и Сирији који се налази у новој етапи после формирања исламског калифата.
Овај рат је данас највећи активни војни конфликт у свету који има огромни потенцијал за раст и ширење на читав регион Великог Блиског Истока, чак и ван његових граница, укључујући и зоне на којима и сама Русија има виталне интересе (Средња Азија и Кавказ). Посебно у случају компликовања ситуације у Авганистану, за коју је сам Герасимов рекао:
„Имајући у виду политичко решење руководства САД да до краја 2014. године повуче контингент америчке војске из Авганистана, уз велику вероватноћу прогнозирамо значајно компликовање ситуације у тој земљи са преласком одређених региона под реалну контролу терористичких групација (Талибана). У светлу наглог компликовања ситуације у Ираку и Сирији, као и активирања терористичке групације Исламска држава, као и могућег искључивања Авганистана из фокуса пажње западних и других земаља, могуће је да питање безбедности целог централноазијског региона буде доведено у питање”.
Да би се то избегло, Герасимов је предложио да се „реанимирају раније постојећи механизми сарадње заинтересованих страна да би се искључио развој ситуације у Авганистану по негативном сценарију”.
У суштини се ради о томе да се покуша стабилизовати ситуација у Авганистану уз учешће земаља региона, то јест Русије, Кине, Ирана, Пакистана, Индије и средњоазијских држава. Управо су ове земље заинтересоване за мирни Авганистан у којем неће бити страних база и одакле неће долазити тероризам и исламистичке претње.
Да ли је то могуће урадити заједно са САД, јер су „заједнички механизми”, о којима говори Герасимов, били управо са њима?
Ово је крајње је мало вероватно, јер су Сједињене Државе заинтересоване да сачувају своје војно присуство у тој земљи у првом реду ради утицаја на околне земље, а смиривање Талибана био је само повод за инвазију. Тренутне авганистанске власти нису у стању да одбију америчке базе – због зависности од САД, али и због тога што је њихове присуство противтежа Талибанима.
Све у свему, ако се на територији Авганистана обнови грађански рат широких размера, САД у њему неће учествовати – истина у случају да победе Талибани, базе ће се ипак морати евакуисати (зато што ће алтернатива бити враћање комплетног контингента и његово учешће у борбеним дејствима, за шта Вашингтон сигурно није спреман). Испоставља се тако да ни Сједињене Државе не желе да подржавају крхку равнотежу у Авганистану, али ни да одлазе сасвим из те земље, у условима када њени суседи једноставно не могу себи да дозволе да мирно посматрају како се Авганистан поново претвара у извор најозбиљнијих проблема.
Русија и Кина тренутно не могу да САД истисну из Авганистана – да би то било могуће, било би потребно подржати Талибане или Кабулу понудити веома озбиљне војне гаранције за очување садашњег режима и економску помоћ која би била довољна да се авганистанска власт одлучи на раскид односа са САД.
Ни Москва, ни Пекинг не могу да решавају проблеме које су направили Американци, јер би јачањем кабулског режима зацементирали амерички боравак у Авганистану, што не одговара националним интересима ни Русије, ни Кине ни другим суседима те планинске земље. Да ли је то безизлазна ситуација?
Можда ће излаз бити нађен тек након што прве озбиљне победе Талибана постану очигледне. Тада ће се појавити снажна основа за унутаравганистански дијалог и формирање нове коалиционе власти. Овакав дијалог могао би се водити под покровитељством ШОС-а и у случају да успе, нова власт више не би била зависна од САД и могла би чврсто да инсистира на ликвидацији америчких база.
У сваком случају, авганистански проблем у наредним годинама може постати један од најконфликтнијих у односима Русије и САД, зато што се интереси страна само формално подударају на послу борбе против терористичких проблема и екстремног исламизма Талибана, а принципијелно се разликују и представе о статусу и будућности Авганистана.
Али, ако је авганистански проблем питање будућности, макар и најскорије, онда се на другим светским неуралгичним тачкама интереси Русије и САД разликују већ сада и то све више и више. Из сасвим разумљивих и познатих разлога – САД су почеле офанзиву на Русију на свим нама важним фронтовима, а у таквој ситуацији Москва ће одговарати на свим њој доступним и за Американце болним правцима.
Другачије не може ни бити, јер није била одржива ситуација у којој Сједињене Државе, појачавајући притисак на Русију, готово тражећи од нас да поштујемо њихове интересе у другим регионима, чак и у оним случајевима када они нису одговарали нашим националним интересима. Апсурдност овакве поставке је очигледна, а она гласи: Ја те гушим, а ти се опиреш једном руком, док ми другом помажеш да радим свој посао који приказујеш као „наш заједнички”.
То уопште не значи да је Русија спреман да дејствује исто као САД према њој и да пређе на амерички стил, тј. на непримерено инсистирање да сви буду против њиховог противника с циљем да изазову максимални број свеколиких проблема и нанесу озбиљне штете.
Међутим, градећи своју политику у мултилатералним комбинацијама, Русија директно полази од неопходности не само да брани властите интересе, већ и да нанесе штету америчким плановима. Сигурно је да Америка више неће моћи на наш рачун да решава своје проблеме (чак и симболичне), а без нашег учешћа Американци неће успети да реше неке своје проблеме чак и ако буду имали жељу да „плате”.
Герасимов је изјавио да Западне земље полазе од својих циљева у решавању постојећих међународних проблема у формату који им је користан и покушавају да Русији наметну игру на све или ништа:
„То се односи на решавање кризе у Сирији, ирански нуклеарни програм, догађаје у Украјини, постављање јединственог позиционог регионалног америчког система ПРО у Европи и на друге кључнех проблеме глобалне безбедности”.
Овде је веома примерено приметити да долази до изједначавања иранског проблема са Сиријским, Украјине и ПРО. На крају Москва отворено признаје да САД Русију доживљавају као противника у борби око иранског нуклеарног програма, док смо формално у истој запрези са Вашингтоном, у „шесторки” међународних посредника који наводе Техеран да одустане од производње нуклеарног оружја.
Није битно ни то што Иран и нема намеру да га производи, најбитније је да је САД био потребан повод да блокирају суверене државе – а Москва је у своје време пристала да подржи санкције и саму игру око „иранске бомбе”, полазећи од тога да ће се то уписати у укупни биланс наших односа са Западом. На крају смо једноставно упали не само у туђу, већ у за нас потпуно неповољну игру и ограничили наше односе са толико важним суседом као што је Исламска република Иран.
Наравно да је Русија покушала да балансира, рачунајући на везе са Ираном у игри око „атомске бомбе”, међутим, све се лоше завршило.
Замисао је била да посебна тежина Русије, у односу на Иран, буде наш адут у игри са САД, тј. требало је да изгледа да из све снаге притишћемо Персијанце, захтевајући од њих да одустану од бомбе (објашњавајући им да је то није ништа озбиљно) уз план да у све то убедимо САД, тражећи да оне заузврат имају у виду наше интересе на другим геополитичким тачкама.
Чак и да су Американци веровали да реално вршимо притисак на Техеран, то није дало разултат: Американци, као што нису ни до тада, нису озбиљно узимали у обзир наше интересе ни у једном од региона у свету, укључујући чак и постсовјетски простор. А тако су и наставили.
Ми смо за то време пропустили много година за развој стратешких односа са Ираном.
Али, последњих година – у мери како се заоштравала атмосфера у америчко-руским односима – Москва је прешла на тешњу сарадњу са Техераном, а појавили су се и озбиљни заједнички пројекти. Од тог момента САД су почеле да прете Русији санкцијама (много пре било каквог Крима).
Тренутно се преговори о иранском нуклеарном програму поново налазе у нејасном стању, али сада, када се под западним санкцијама налази не само Иран, већ и Русија, нема више смисла да се претварамо да смо ми и САД на истој страни. Узгред, то се не тиче само иранске бомбе.
Москва на корак од одлуке да Американцима „стаје на жуљ” по целом свету
Ово добро разумеју амерички аналитичари који су упозоравали Вашингтон да је наставак садашњег курса према Русији погрешан.
У свом тексту „Не ризикујте да ратујете са Русијом” – објављеном у The American Conservative – Филип Ђиралди, бивши сарадник ЦИА, а сада шеф невладине организације Council for the National Interest, пише:
„Сједињене Државе изгубиће веома много ако Русија почне да ради по принципу „око за око” и тиме одговори на тајне и јавне нападе на њену привреду. Москва сарађује са Вашингтоном и са Европом по свим питањима праћења свих извора финансирања терористичких групација, дистрибутера оружја за масовно уништење и нарко-картела. Ако осети да Запад делује на штету њених финансијских интереса и привреде – наставак такве сарадње ће бити веома мало вероватан…
Москва са нама политички сарађује и поводом Сирије, Ирана и Северне Кореје. Русија може једнострано да иступи из режима санкција против Ирана и почне куповати његову нафту. Она може да пређе на испоруке најсавременијих средстава ПВО Дамаску, уз помоћ којих ће Дамаск бити у стању да обора америчке ратне авионе. Она може да ублажи трговинска ограничења против Северне Кореје. А у ОУН Русија може селективно да употреби право вета и тако торпедује иницијативе које предлаже Америка.
Коришћење тајних и јавних метода да би се Русија сатерала у ћошак из кога неће моћи да изађе – није најбоља политика. Како истиче Рон Пол, вођење такве политике једнако је позиву на рат… Није рационално провоцирати снажног противника, ако то не прети животно важним националним интересима”.
Ђиралди повлачи аналогије између садашњих догађаја и оних када су трговински ембарго и ограничења на продају нафте Јапану 1940-1941. године подстакли Токио на експанзију по Азији, а што је за последицу имало Перл Харбур.
Заиста „није рационално провоцирати снажног противника, ако то не прети животно важним националним интересима” – упозорио је Ђиралди, додајући да САД на Криму и у Украјини немају такве интересе.
Али, овде бивши сарадник ЦИА греши – глобалистичка америчка елита читав свет сматра зоном својих интереса. Управо то даје могућност Русији да не наседа на провокације, већ да задаје узвратне ударце. Асиметричне, али и те како болне.
Превео: Горан ШИМПРАГА
Извор: Факти.рс
