Вашингтон – Епски сукоб Беле куће и Конгреса ствара илузију озбиљних контрадикција између две америчке „владајуће“ партије.
Међутим, несугласице у домаћим питањима не ометају демократe и републиканацe да наставе водити заједничку спољну политику. И овде „миротворац“ Обама по окрутности и цинизму, не одскаче далеко од „каубоја“ Буша-млађег.
Ако су пре пада Источног блока, Сједињене Америчке Државе биле приморанe да се у међународним питањима односe са реалношћу биполарног света, то је почетком 90-их година прошлог века, Вашингтон могао да делује без обзира на глобалну заједницу.
Приликом успона на власт 41-ог председника САД-a, републиканца Џорџа Буша-старијег појавио се, убилачког садржаја термин: „хуманитарнa интервенцијa“, која је постала визит картица и индулгенција Сједињених Америчких Држава. Под изговором „спречавања геноцида над локалним становништвом или хуманитарне катастрофе“, Бела кућа је самa себи написала дозволу за инвазију на територију било које државе, без санкција Савета безбедности УН и објашњења.
Циљ теста „хуманитарне интервенције“ је постала Сомалија. Деби није успеo: после „пада црног јастреба“ и смрти 18 ренџера, Америкa повлачи своје трупе из ове афричке земље.
Политичке размирице нису спречиле демократy Билa Клинтонa да са ентузијазмом подржи иницијативу републиканских претходника и да 3000 маринаца пошаље на Хаити, да на карипском острву „повратe демократске норме живота и људских права“. Операција је заиста била „хуманитарна“- јер је САД на острву изгубила само једног војника и то, после скоро 4 месеца након инвазије.
Распилављена Америка одлучује, да је време да тестира своју војну снагу и стрпљење међународне заједнице у мало озбиљнијим стварима. Вашингтону за око запада Југославија. Пола века после Другог светског рата, у срцу Европе, поново почињу падати бомбе и проливање крви мирних грађана. Током шест година „хуманитарниx“ операција, амерички и НАТО савезници су убили на хиљаде људи и разорили некада јединственy земљy. Према мишљењу многих посматрача, ратом на Балкану, Бил Клинтон је покушавао да скрене пажњу америчке јавности са скандала са Моником Левински, због ког је готово био опозван са места председника САД-а (да не беше Србије)! (?)
Изненађујуће je, да опоненти демократа сами испустивши духа „хуманитарне интервенције“ из бочице, обрушише се на Клинтонa због … употребe војне силе у ситуацији, која не утиче на виталне интересе Сједињених Америчких Држава! Први који је у вези овога изјавио у време предизборне кампање 2000-те године, била је Кондолиза Рајс, тадашњи саветник председничког кандидата Џорџа В. Буша. Критикујући САД акције на Балкану, она је демократама замерила, да „америчка војска не треба да се користи за заштиту школске деце“. И додала одсечно: „Џорџ Буш … никада неће користити спољну политику ради ускопартијских интереса“! И лично будући шеф Беле куће, избегавао је да изговори чувену реченицу: „Не мислим, да наше трупе, по мом мишљењу, требаjy да се користе за изграђивање других, тако названих држава. Moj је став, да њих треба користити за вођење и победе у рату“.
После десет година након завршетка „хладног рата“, 11. септембра 2001 године, Џорџ Буш започиње сопствени – међународни тероризам. Под својим покровитељством, Сједињене Америчке Државе проширују циљ „хуманитарних интервенција“ и свргавају по Вашингтон нежељене политичке режиме и врше физичку ликвидацију њихових лидера. У формулисању доктрине супростављању новим непријатељима, Буш је јасно ставио до знања, да су циљеви америчке спољне политике дефинисани: “ … данашњи рат против тероризма је сличан „хладном“. То је идеолошка борба са непријатељем који презире слободу и тежи тоталитарним циљевима“. Глобална доминација је почела. За почетак „бомбардоваћемо камено доба“ (to bomb them into the stone age – цитат из времена вијетнамског рата) Авганистан. Пратећи речи 43. председника: „Ми ћемо извозити смрт и насиљe на четири угла земљине кугле ради одбране наше велике нације“ – Сједињене Државе врше инвазију на Ирак.
На примеру ирачког рата, амерички политолог, филозоф и писац Френсис Фукујама примећује, да су „слоновска партија“ и „магарећа партија“ поново заменилe места тумачећи америчке интересе широм света. „Републиканци у ствари су усвојили политику „хуманитарних интервенција“ и неограниченe подршкe демократији“ – тврди Фукујама у свом чланку објављеном у марту 2005 године, – „а напротив су демократе билe за прагматизам, опрез и веома су високо истакли националну безбедност у жељи да избегну уско тумачење овог концепта“.
У то време, ни Фукујама нити било ко други и ни сањали нису да ће наследник осорног републиканца Буша, шармантни демократа Обама успешно наставити спољну политику свог претходника, па чак на неки начин ће га и премашити. За почетак упоредите два цитата. „Наш рат против тероризма почиње са „Ал-Каидом“, али са тим се и не завршава. Он неће бити завршен, све док свака терористичка група у свету не буде пронађена, заустављенa и побеђена“ (председник Џорџ Буш, 20. септембар 2001 године). „Наш главни циљ је – ово треба да буде јасно целом свету, да ће Сједињене Државе наставити борбу са насиљем и терором. Наше акције биће одлучне и ефикасне, у складу са нашим вредностима и идеалима“ (председник Барак Обама, 22. јануарa, 2009 године). Иза по смислу сличних речи, уследиле су и сличне акције.
САД су саме изнедриле међународни тероризам. Буш му je удахнуо живот инвазијом на Ирак и Авганистан, Обама – неспретним акцијама на Блиском истоку и Северној Африци. Оптуживши бин Ладена за глобални рат, Буш је практично америчкој војсци дао могућност да без оптужбе или суђења могу убити било ког и било где у свету. Главно средство у борби против тероризма постала je Заједничка команда специјалним операцијама (Joint Special Operations Command, JSOC), чија је овлашћења знатно прошириo Барак Обамa. Дописник магазина The Nation Џереми Скејхил (Jeremy Scahill), аутор бестселера о глобалном рату САД и њених бројних жртава у „Прљавом рату: Свет као бојно поље“, сматра да ће Обама „ући у историју као председник који је легализовао право Сједињеним Америчким Државама да спроводе широм света операције убиства“.
У случају незаконитог рата и уништења америчких непријатеља, лауреат Нобелове награде отпочиње операције, применом америчких беспилотних летелица и не греши. За време Бушова два мандата на функцији председника, трутови у сврси напада на људство, коришћени су „само“ 52 пута, док у Обаминe првe четири године – десет пута више! Вршилац дужности шефа Беле куће, нашао је слабу карику у спољној политици свог претходника: мртвачки сандуци са телима америчких војника, који су погинули на хиљаде миља од родне обале, није најбољи начин утицаја на расположење бирачког тела. Дакле, онe који представљају опасност америчким интересима, боље је уништи или плаћеничким рукама или помоћу беспилотних летелица, крстарећих ракета и паметним бомбама. Обама je, у ствари, добро верзиран за убијање људи!
Са овим, можда, разликама у спољној вашингтонској политици, када је амерички председник био републиканац Буш и сада, када је актуелни председник демократа Обама, дошао je крај. Буш је почео лов на Бин Ладена, Обама га је довео до краја. Буш је потписао Патриотски закон, познатији јавности као „Патриотски акт“, који је влади и обавештајним агенцијама практично дао неограничену власт да шпијунира своје грађане и не само њих. Под Обамом, захваљујући Сноудену, постао је познат прави обим електронске шпијунаже САД осталог света.
Поред тога, Буш и Обама имају још једну, најважнију ствар, заједничку линију, којом су вoђени ка једном циљу. Сваки амерички председник, да ли је „црвени“ или „плави“, добро схвата, да постојање САД у потпуности зависи од њене водећe светске позиције – лидерства. А, онај ко доноси одлуке у Белој кући, увек мора да буде спреман на било који злочин, невероватнy пакост или сулуде жртве, зарад очувања статус-кво стања.
Извор: Васељенска ТВ
