Мистериозна и озлоглашена Билдерберг група одржава периодично своје састанке. Ту се састају истакнути светски политичари који одлучују о судбини света, водећи бизнисмени, банкари, европски комесари, представници најзначајнијих корпорација запада и крунисане главе. О чему ови људи разговарају?
На крају сваког састанка, већина чланова Билдерберга враћа се назад у своје државе наоружана добро прецизним информацијама и инструкцијама управног одбора Билдерберга. Њихов циљ је да у тајности наставе ширење моћи Владе Једног Света. То није тако тешко, ако се узме у обзир да састанцима присуствују људи попут Хенрија Кисинџера, Мари-Зопзе Кравица са института Хадсон, Етјена Давињона – председника Билдерберга, холандска краљица Беатрикс – кћерка једног од кооснивача Билдерберг групе, принца Бернарда, шпанске краљице Софије, Ричарда Холбрука и многих других.
Може ли ико објаснити како то да прогресивни либерали попут Џона Едвардса и Хилари Клинтон, баш као и дежурни хуманитаци који руководе бројним социјалним пројектима који су у току – Дејвид Рокфелер на пример, и буквално свака краљевкса кућа Европе – годинама долазе на састанке Билдерберга знајући даје крајњи циљ ове презира вредне групе богатих и моћних силеџија и битанги, наметање фашистичке империје једног Света? Како то може бити оркестрирано?
НИЈЕ ПРИВАТНО – ТАЈНО ЈЕ
Иако учесници недвосмислено истичу да годишњим састанцима Групе Билдерберг присуствују искључиво као приватни грађани а не у својству својих званичних функција, њихове тврдње су крајње дубиозне нарочито ако се упореде са британски Правилник Чатам Хауса са Логановим Актом из САД, по којима је апсолутно нелегално да се јавно изабрани функционери и званичници приватно сусрећу са утицајним бизнисменима да би разговарали и осмишљавали јавну политику.
Састанци Билдерберга следе традиционални протокол из 1919. године који је настао уочи париске мировне конференције у Версају, који је креирао Краљевски институт за међународне односе – РИИА, са седиштем у Чатам Хаусу у Лондону. И док се име Чатам Хауса користи као синоним за сам институт, Краљевски институт за међународне односе представља продужену руку британске монархије за питања спољне политике. Према правилнику РИИА: ‘Када се састанак или део њега одржава по правилнику Чатам Хауса, учесници могу слободно да користе примљене информације, али се ни идентитет нити функција говорника нити било ког другог учесника не смеју открити: нити се сме поменути да је информација стечена на састанку Инстиутута.’
Циљ Логановог Акта био је да забрани америчким грађанима да се без овлашћења мешају у односе САД и страних влада. Међутим, било је више судских пресуда везаних за овај закон, па није необично да се он користи и као политичко оружје. Међу људима који су годинама долазили на састанке Билдерберга, а истовремено се ругали Логановом Акту су и: Алан Далс (ЦИА), Нелсон и Лоренс Рокфелер, бивши председник Џералд Форд, Џорџ Ф.Кинан (бивши амбасадор САД у СССР), Џон Д.Рокфелер (бивши гувернер Западне Вирџиније), Сјрус Венс (државни секретар председника Картера), Јуџин Блек (бивши председник светске банке), Ендрју Џ.Гудпастер (бивши заповедник удружених снага за Европу и аксније начелник америчке војне академије Вест Поинт), Збигњев Бжежински (саветник за националну сигурност председника Картера и кооснивач Трилатералне комисије), Џемс С.Рокфелер (бивши председник Прве националне Сити банке) и многи, многи други.
Неки од кључних закључака које ова група доноси у зтадње време су: утицај САД на Светку банку, односи са Русијом, криза у Авганистану, климатске промене и глобално загревање, рат у Ираку, потенцијална нуклеарна претња Ирана, будућност демо(но)кратије и популизма.
ПЛАН ЗА УНИШТЕЊЕ РУСИЈЕ
Питање које страшно брине и Американце и европске Билдербергере јесте руско показивање мишића у области енергије. Задњи састанци Билдерберга послужили су као вежба за постизање консензуса у погледу будуће политике и стратегије супротстављања поновном успону и васкрсавању моћи Русије. Билдербергери нису уопште срећни због тренутне руске стратегије активног неутралисања остатака атмосфере повиновања америчкој вољи и униполарном свету.
За време Јељцинове владавине почетком 90-тих година, започела је општа пљачка Русије преко разноразних економских шок терапија и деоничарских зајмова које су осмислили социјалистички теоретичари са Харварда, попут Џефрија Сакса, Андреја Шлифера, Дејвида Липтона и Џонатана Хеја, а који су ову напаћену земљу уводили у 21. век, капиталистичку економију и ‘хуману’ демократију. Резултат такве економске политике било је урушавање Русије у тоталну анархију. Њено становништво је постало очајно и непрестано се борило да преживи дан за даном. Њена способност да се супротстави светском војном естаблишменту је уништена, а све је то гарантовало да ће се наизбежно успоставити модел колонијалног понашања. То је апсолутно исти модел који је 1968. године предложио Џорџ Бол на састанку Билдерберг групе у Канади!
Случајно, тек термин шок терапија односи се на изненадно пуштање цена и девизне контроле, комбиноване са повлачењем државних субвенција и непосредне либерализације тржишта у земљи – све самих неопходних састојака осиромашења друштва, у овом случају Русије.
У књизи Збигњева Бжежинског ‘Велика шаховска табла’ из 1977. године, речи Русија и виталне енергетске резерве се помињу чешће него називи било које друге државе или теме. Бжежински је бивши саветник за националну безбедност бившег председника Џимија Картера, и кооснивач је Трилатералне комисије, члан савета за иностране односе и Билдерберга, ако и близак сарадник Хенрија Кисинџера и Дејвида Рокфелера. Он је пословичан инсајдеров инсајдер. Према Бжежинском, глобална хегемонија САД а тиме и Билдерберга, зависе од стицања потпуне контроле над руским резервама енергије у централној Азији. Све док је Русија јака, она представља опасност наметању светске Билдерберг економије и војне воље.
Енергетски императив Билдерберга и геополитичка контрола, поново играју кључну улогу у животима милијарди људи, потпуно несвесних ове тајне и моћне представе. У књизи ‘Велика шаховкса табла’, Бжежински је јасно истакао колико је америчка политика заснована на присилном стицању енергије (сетите се филма Побеснели Макс 2). Сила која доминира Евроазијом контролисаће два од три најнапреднија и економски најпродуктивнија региона света. Само један поглед на мапу наговештава да контрола над Евроазијом аутоматски изискује потчињеност Африке, чиме би Западна хемисфера и Океанија постали геополитичке периферије централног континента света. Око 75% светске популације живи у Евроазији.
Тамо је такође и већи део светског физичког богатства – што у пројектима који су у току, што испод површине тла. Евроазија обухвата око три четвртине познатих светских ресурса енергије.
Данијел Естулин подсећа да се кроз историју човечанства показало да онај ко контролише срце Евроазије, у рукама држи кључ контроле читавог познатог света. Азербејџан, коме припадају богатства каспијског морског басена и централне Азије, централна је тачка ове приче. Из перспективе САД, независност централноазијских држава би постала готово бесмислена уколико се Азербејџан стави потпуно под контролу Москве. За Билдербергере, енергетски императив означава крај игре. Светска потрошња енергије је осуђена да изузетно порасте у следеће две-три деценије. Процене америчког Министарства енергије предвиђају да ће енергетске потребе порасти за више од 50% до 2013. године, а да ће се најзначајније повећање потрошње догодити на далеком истоку. Импулс Азијског економског развоја већ изазива огроман притисак да се истраже и експлоатишу нови извори енергије. Јасно је да је за Билдербергере Русија почетак краја игре.
Током презентације назване Интернационализација бизниса, одржане у Канади од 26.-28.априла 1968. на састанку Групе Билдерберг на планини Тремблан, Џорџ Бол је пружио далеко истинитији и далековидији увид у економску оријентацију Билдерберга. Бол који је био државни подсекретар за економске послеове у владама Џона Кенедија и Линдона Џонсона, дефинисао је Биледербергову нову политику глобализације и како ће она утицати на обликовање Новог Светског Поретка. Бол је изнео списак предности неоколонијалног светског економског поретка заснованог на концепту ‘светске компаније’ описавши неке од препрека које се морају елиминисати да би такав план успео. Прва и најважнија ствар коју је неопходно елиминисати била је архаична политичка структура националне државе. Другим речима, Бол је заговарао повратак колонијалистичком систему, али овога пута упакованом у концепт ‘светске компаније’.
Очигледно, Болу је било јасно да суштина структуре националне државе и идеја политичке заједнице и опште добробити људи, представља главну препреку било каквом покушају да се планета брзо и једноставно опљачка – посебно када је реч о слабим и сиромашним светским нацијама, те да је она најзначајнија претња стварању неоколонијалистичке светске империје. Приоритет светске компаније је очигледно заснован на слободном међународном тржишту без икаквих ограничења, а то је тржиште мерено британским стандардом профита који гласи: купи јефтино и продај папрено. Проблем је што националне владе имају приоритете који су обично или сасвим супротни од тих страних пљачкашких компанија.
На 39. страни транскрипта са састанка Билдерберга из 1968. стоји крајње самоуверено питање господина Бола: ‘Где се може пронаћи легитимна основа за моћ корпоративних управа да доносе одлуке које ће дубоко утицати на економски живот нација чије чије владе имају само ограничене дужности? Другим речима, оно што је Бол желео да сазна јесте како успоставити светску компанију типа Халибартона (америчка нафтна компанија коју многи оптужују да је подстрекивала рат са Ираком због пљачке нафте), која ће значајно надмашити својим ауторитетом и снагом било коју владу на планети? Зар то није оно зашта се ‘светска компанија’ владајуће класе глобалиста заправо и залаже?
Постојећа парламентарна демократија функционише на принципу ‘легално изабраног’ председника државе и парламента, који могу добити ногу у тур сваки пут када неко моћан одлучи да оркестрира кризу и неки потпуно трећи огранак владе задужи за финансијски систем, назван ‘независни централни банкарски систем’. У САД је овај ‘независни’ банкарски систем познат под именом Федералне резерве – то је заправо приватна банка повезана са Групом Билдерберг. У Европи, независни банкарски систем иде преко Европске централне банке чију монетарну политику осмишљавају водећи чланови Билдерберг елите. У Великој Британији, независни систем спроводи Банка Енглеске, чији су чланови такође пуноправни чланови унутрашњег круга Групе Билдерберг.
Независни централни банкарски систем контролише емисију валуте, контролише националне кредитне и интересне рате и – сваки пут када му се влада неке државе замери – употребљава своју моћ да оркестрира кризу и збаци постојећу владу. Бивши британски премијер Маргарет Тачер, срушена је са власти јер се противила намерној предаји британског суверенитета глобалној светској компанији супер – државе, коју је осмислила Група Билдерберг. У протеклих неколико деценија читава политика индустрије и банкарства САД-а је постављена савршено прецизно тако да се уклопи у сценарио стварања гигантских корпорација за потребе нове империје, чије намере нису ништа друго до непрекидни, континуирани рат.
Да ли је евентуално комадање и слабљење Русије – до тачке да се више не може опирати америчким војним операцијама чији је циљ да осигурају контролу над резервама нафте и гаса у централној Азији – део вишедеценијског плана за постизање глобалне доминације? Већина озбиљних и утицајних аналитичара сматра да јесте. На симпозијуму одржаном у Бону 1997. године, др Сергеј Глазјев, председник Комитета за економске односе руске Думе, је објаснио: ‘Колонизација под маском реформи уништила је основне институције руског друштва:
(упоредите све ово доле са доласком демократије у Србију!)
■ Уништавањем финансијског система земље бескрајним бројем дужничких пирамида које је сазидала држава, смањивањем пореске основе, продубљивањем кризе неисплаћивања и дезорганизацијом монетарног система
■ Уништавањем научног и технолошког потенцијала земље, што је постигнуто многим смањењима државног финансирања науке, колапсом технолошке сарадње и научном продуктивном интеграцијом у смеру масовне приватизације, као и одбијањем владе да осмисли било какву сопствену техничку, индустријску или структуралну политику.
■ Продајом странцима контролних пакета деоница у водећим и најзначајнијим руским фирмама, у индустрији, енергетици и телекомуникацијама.
■ Преносом права на експлоатацију свих највреднијих руских сировина разним транснационалним компанијама.
■ Успостављање стране контроле над руском берзом.
■ Успостављање стране контроле над обликовањем и осмишљавањем руске домаће и иностране економске политике.
Закључци Билдерберга запањују својом отвореношћу или боље рећи дрскошћу кад кажу: ‘САД се више не могу понашати безобзирно ни силеџијски, нити могу једноставно игнорисати васкрслу Русију, Кину у успону илисветске режиме који контролишу нафту која је од виталног значаја за америчку економију. Нешто се мора учинити и то под хитно, да би се Русија спречила да се достигне моћ водеће светске енергетске силе. Погоршање америчко-руских стратешких односа је само једна жртва ове геополитичке борбе за енергетском доминацијом.’
Ричард Перл из Америчког института за истраживање јавне политике, истакао је да је Русија, као одговор на агресивну америчку тактику широм планете, предузела асиметричне кораке да поткопа способност Америке да ефикасно пројектује војну моћ на своје суседе, али и партнере и савезнике. Када се један амерички Билдерберг успротивио таквом ставу, европски делегати су као пример изнели одговор Кине на америчку намеру да наоружа свемир – једноставну и ралативно јефтину демонстрацију уништавања сопственог сателита. Овај пример је изазвао церекање евроспких делегата, баш као и бес америчких.
КРИМИНАЛНИ ИЗВОРИ
Још један предмет оштре расправе Билдерберга био је – Авганистан. Распрострањено мишљење присутних било је да се НАТО коалиција предвођена Америком буквално насукала у тој земљи и да се ситуација све више погоршава. Билдербергери нису, међутим, једини који се збуњено чешу по глави и размишљају како су западњачке владе и њихови пажљиво одабрани авганистански партнери успели да потроше милијарде долара помоћи развоју демократије, а да се ништа од тога не види.
Катастрофе су одувек биле добре за бизнис. Без људске патње, не би било ни хуманитарне помоћи. А без хуманитарне помоћи, не би било ни могућности да се прошире мреже тајних агената и операција које су део императива Запада на пољу геополитичке контроле. Што горе изгледа, боље се продаје. Док су обичним Американцима свакодневно у огромним количинама сервирани призори репресије, патње и авганистанских жена прекривених буркама, на страницама познатих новина и магазина је лансирана тајна кампања. Њујорк Тајмс и Њујоркер су подмазивали машинерију патње захтевајући од америчке владе, Уједињних Нација и свакога које хтео да слуша да ‘уради нешто’. Ти захтеви су стрпани међу огласе за продају накита. Тако суи терор и ужаси људске патње, попут скупоценог накита, постали роба.
Данас су Авганистан и његови афрички рођаци из Судана, Етиопије, Еритреје, Конга, Руанде, Сирије…, баш као и остатак нација ‘благословљених’ хуманитарном помоћи са запада, доведени у стање потпуне беспомоћности. Подршка америчке владе познатим авганистанским нарко ратницима,додаје још једну коцкицу мозаику. Количина профита која се годишње оствари на тржишту дроге, износи негде око 700 милијарди долара ослобођених пореза. Седам стотина милијарди долара годишње је сувише много пара да се сакрије у чарапу. Потребно је много знања и стручности да се таква количина фондова уклони у тајности. Да ли ико сумња да се крвопролиће у Авганистану одвија због дроге? Да ли ико сумња да ЦИА игра главну улогу у тој немуштој представи?
На пример, зна се да је ЦИА финансирала током 1977. године Муслиманско Братство и увежбавала муџахедине у камповима за обуку, припремајући их за кампању која је требало да се обави у дослуху Вашингтона и десничарског ислама: рат у Авганистану. Корени авганистанског конфликта могу се пратити све до џамије Ал-Азар у Каиру, центру активности Муслиманског Братства. Убрзо после напада 11.септембра, наводни отмичар авиона Мухамед Ата, идентификован је као припадник Муслиманског Братства и тај је податак објављен у више западњачких публикација. У напад су били умешани и други припадници Муслиманског Братства: Калид шеиок Мухамед и Рамзи Јусуф, човек који је осмислио први бомбашки напад на светски трговински центар у Њујорку 1993 године када је експлодирала ауто-бомба у подземној гаражи, али без већих последица. Десна тука ОСаме Бин Ладена, Египћанин по имену Ајман ал-Завахири, такође је дугогодишњи члан Муслиманског Братства.
ИЗБОР ПОСТОЈИ
Група Билдерберг није крај, већ средство будуће Владе Једног Света. Та организација је прерасла свој тајновити почетак и постала виртуелна влада у сенци, која у потпуној тајности одлучује на својим годишњим састанцима како ће се спроводити одређени планови.
Крајњи циљ ове кошмарне будућности је трансформација Земље у планету затвор, наметањем глобализованог тржишта које контролише Влада Једног Света уз помоћ полицајаца Уједињене Светске Армије, финансијски уређеном од стране Светске банке и насељеном људима обележеним микрочиповима и повезаним за компјутер који прати сваки покрет, а чије су животне потребе сведене на чист материјализам и преживљавање типа ради-купи-множи се…
Таква мрачна визија постаје све једноставнија и применљивија, захваљујући развоју технологије телекомуникација заједно са суштинским напретком у проучавању понашања савременог човека, чиме се нове методе манипулације појединцима претварају у оно што би се у другим епохама људске историје назвало злим намерама и наметањем нове реалности, тотално поробљавање.
Али нада постоји. У готово сваком кутку планете, људи постају свесни опасности. То опште буђење свести јест почетак стицања нашег колективног разумевања и учења. Они који нас воде тврде да су светска догађања сувише компликована да би их обични људи разумели. Они лажу народ! Речено нам је да се националне тајне морају сачувати по сваку цену. И морају! Ни једна влада не жели да јој становници открију да њихови легалон изабрани представници учествују у конспиративном, масовном пљачкашком плану кме је циљ да ојади планету. Никад није касно за народ. Пут којим кренемо од овог тренутка, одредиће будућност и нас и човечанства и то да ли ћемо постати део глобалне електронске полицијске државе, или ћемо остати слободна људска бића.
