Први пут примењен закон о заштити права и интереса старих људи који је донесен 1. јула ове године.
Један суд у Кини је пресудио – што је први случај у тој великој земљи – по закону о заштити права и интереса старих људи који је донесен 1. јула ове године. Тај закон налаже деци да се брину о родитељима који су старији од 60 година – да их посећују и материјално помажу.
Тужилац је у овом случају била 77-годишња жена која је своју кћерку и унука окривила да су је заборавили и нису посећивали у болници.
Пресудом је кћерци наложено да мора посећивати мајку најмање једном у два месеца без обзира на годишњи одмор и распусте. Уколико не изврши овај судски налог – поред новчаних, претиће јој и затворска казна.
Овако оштрим мерама кинеске власти покушавају да обнове током комунистичке револуције у ХХ веку помало заборављени конфучијански морал који садржи и принцип поштовања старијих и родитеља.
оком читаве своје историје, Кинези су се одликовали бригом о родитељима. Управо је од њих таква традиција прешла у Кореју, Јапан и друге земље Конфучијевог света.Узгред, ово није био једини мотив кинеским властима да донесу овакве мере. Други разлог бриге о старима јесте старење становништва.
У Кини се плаше да ће сви проблеми старијих особа – уколико деца потпуно престану да се брину о родитељима – пасти на државна плећа. Без обзира што се Кина налази међу лидерима економског раста, такав социјални притисак на државни буџет и пензијске фондове био би исувише велик.
Систем социјалне заштите у Кини није довољно развијен.
Бивши високи функционери и професори добијају од 500 до 600 долара пензије, што се према локалним параметрима сматра прилично солидним сумама и они од тога могу живети прилично достојанствено, али сви остали имају далеко мања примања.
Међутим, у селима се социјални систем ствара тек последњих неколико година. Сељаци су све донедавно живели искључиво од бављења пољопривредом.
Тако је било и са здравственом заштитом: сада се формирају осигуравајући фондови у које пензионери могу да улажу уз гаранције државе. А том и даје право да рачунају на плаћање лечења.
Због тога помоћ деце није хир старих, већ неопходност. Тим пре што је омладина, која има високо образовање и која живи у великим градовима, потпуно збринута – зарађује изнад 500 долара. Уз ниске трошкове живота, то је сасвим довољно да не забораве на бригу о родитељима.
Интересантно је да само што је закон ступио на снагу, већ су предузимљиви Кинези почели да организују услуге за „обилазак и бригу о старим људима“ и то по цени од 8 јуана за 10 минута (око једног евра). За овај новац специјално обучени људи разговарају са старцима, иду у набавку и одвозе их у болницу.
