Бомбардовање амбасаде Кине у Београду један је од најзагонетнијих догађаја 1999. Ово истраживање, специјално написано за „Руску реч“, показује да неочекивани кључ ка одговорима можда лежи у Подмосковљу и на обали Јужног кинеског мора.
Уништење амбасаде Народне Републике Кине током бомбардовања Београда још увек је једна од главних препрека у нормализовању односа између Пекинга и Вашингтона.
Пекинг очекује званична извињења и компензацију породицама погинулих у згради амбасаде, а Вашингтон се позива на „војни“ карактер циља, као и на грешку у картама која је довела до дипломатског неспоразума.
Реч је о случају који се догодио 7. маја 1999. за време интензивног бомбардовања Београда. НАТО на челу са САД планирао је да бомбардовањем потпуно уништи систем команде и снабдевања Војске Југославије.
Међутим, једна крстарећа ракета типа BGM-109 Tomahawk, лансирана са бомбардера Б-2, уместо војног објекта погодила је — амбасаду Кине.
У амбасади су се у том тренутку налазили новинар агенције „Синхуа“ Шао Јунхуан, новинар часописа „Женмин жибао“ Син Синг и његова жена Ђи Ђинг. Сви су погинули.
Пекинг је упутио званичан протест. Представници НАТО-а су, међутим, истакли да је циљ бомбардовања била зграда Савезне управе за снабдевање која се налази поред амбасаде и наводно обезбеђује снабдевање српских јединица, а амбасаду је ракета погодила случајно, јер је из ње емитован непрекидни радио-сигнал. Војни стручњаци су присуство сигнала интерпретирали као резултат рада некаквог командног пункта српске армије и зато су уништење тог циља сматрали оправданим.
На томе би читава прича могла и да се заврши. Јасно је да је приликом интензивног бомбардовања великих мегаполиса тешко рачунати на селективно погађање циљева. Из тог разлога у тренутку бомбардовања у згради амбасаде није било дипломатских представника. Они су на време евакуисани из зоне ратних дејстава. Па ипак, поједине чињенице указују на то да је уништење амбасаде могло бити и планирана акција.
Стратешке и тактичке крстареће ракете BGM-109 Tomahawk представљају главно ударно средство америчке морнарице и америчког ваздухопловства. У зависности од бојевог пуњења (нуклеарно, разорно-парчадно или касетно) BGM-109 може да лети скоро 3000 km. Ракета се наводи на циљ помоћу неколико система који јој омогућавају да лети врло ниско (до 5 m) и да при томе аутоматски прати рељеф терена изнад кога лети. У њеном навођењу учествује и систем навигације GPS, захваљујући коме ракета прецизно погађа циљ са високим степеном вероватноће. У зависности од врсте изабраног циља бојева глава може бити тешка 150–450 kg, а то је сасвим довољно да се уништи цео брод на мору или добро заштићени командни пункт, па чак и цео град, ако ракета носи нуклеарну бојеву главу.
У току операције против Ирака под називом „Пустињска олуја“, која је претходила бомбардовању Југославије, ратна морнарица и ратно ваздухопловство САД свакодневно су на Багдад упућивали и по неколико хиљада ракета типа BGM-109 Tomahawk, захваљујући чему су већ у првим данима конфликта у потпуности сломили систем противваздушне одбране Ирака и уништили стратешке објекте одбране, команде и војне индустрије у целој земљи. Сами Американци при томе нису изгубили ниједан носач крстарећих ракета, јер су их лансирали са удаљености која је била ван домета ирачког оружја.
Иста тактика је примењена и током бомбардовања Београда. Додуше, овде није све ишло тако глатко. На пример, у зони ратних дејстава било је доста облачно, тако да је на ракетама било сметњи у пријему тачних координата од сателитског система навигације GPS. Због тога је отказивао и систем навођења ракета BGM-109 Tomahawk, тако да су и сами представници НАТО-а признали да ракете често не погађају циљеве. Управо та чињеница је касније наведена као један од узрока који су довели до тога да ракета падне на кинеску амбасаду, а заправо су „гађали суседну зграду“…
Према неким информацијама, о којима су касније говорили и представници Северноатлантског пакта, грешке система GPS Американци су компензовали слањем у Београд неколико група специјалаца чији је задатак био да радио-сигналом са специјалних локатора „обележавају“ циљеве које је требало уништити. У прилог овој верзији говори и чињеница да су представници НАТО-а у свом оправдавању поводом уништења амбасаде Кине више пута поменули да су приликом планирања операције користили застареле карте Београда. Другим речима, нису грешиле само ракете навођене са сателита, него и војници који су са земље усмеравали њихов лет.
Ова прича, међутим, има веома неочекивани заплет. Рат у Југославији има још једну нерешену загонетку: како је оборен амерички „невидљиви“ авион F-117A. Та машина је направљена за решавање специјалних и врло осетљивих задатака. Угласте ивице авиона, који више личе на бумеранг, него на класични авион, требало је да учине F-117A апсолутно невидљивим за радаре противника, захваљујући чему је амерички бомбардер могао некажњено извршава борбене задатке у дубокој позадини противника. Те карактеристике је F-117A потврдио током Панамског конфликта и успешно је дејствовао у Ираку, али је у Југославији је доживео потпуни фијаско.
Српски извори тврде да је „невидљиви“ оборен застарелим совјетским противавионским ракетним системом С-125 „Нева“ и да је то урадила 3. батерија 250. бригаде Противваздушне одбране под командом Золтана Данија. Експерти, међутим, тврде да је тај ракетни систем потпуно застарео и да помоћу њега тако нешто не би могло да се постигне, јер његов радар физички не може да препозна авион направљен технологијом „Стелт“. Срби су имали још један комплекс противваздушне одбране совјетске производње типа „Куб“, али ни он, по мишљењу експерата, по својим тактичко-техничким карактеристикама није погодан за пресретање авиона F-117A. Дакле, шта се догодило?
Тајна обореног авиона F-117A откривена је случајно. У музеју научноистраживачког института „Тихомиров“ у Жуковском код Москве, иначе једног од водећих института за пројектовање радара, појавио се нови експонат: комад кабине злосрећног америчког бомбардера. Натпис испод експоната недвомислено говори да је циљ погођен ракетом руског противавионског ракетног система „Бук“. То објашњење је донело и нову недоумицу. Наиме, српска армија тада није поседовала систем „Бук“, као што га не поседује ни данас. Што се самог авиона F-117A тиче, његови комади су се, на исто тако загонетан начин као и најновији противавионски ракетни систем, изненада појавили у подмосковском граду Жуковском, у Институту за аеронаутику „Громов“, иначе главној научној установи Русије која се бави проучавањем нових материјала и технологија, а такође и тестирањем перспективне авионске технике.
Касније су Американци ипак покушали да реше случај са бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду. Смењен је један од руководилаца CIA, а многи шефови су добили опомену. Пекингу, међутим, то није било довољно. Тадашњи представник Министарства спољних послова Кине Чу Банцзао захтевао је од Вашингтона „да се кривци казне, а да се кинеској влади и кинеском народу пружи задовољавајуће образложење“, јер Пекинг не верује да је у питању била „трагична грешка“.
После ових речи уследио је и конкретан корак Кине. Две године после рата у Србији кинески ловци су пресрели амерички извиђачки авион EP-3 и принудили га да слети. Авион је обављао редовни лет изнад територије Јужног кинеског мора. Обе земље, као и у случају са амбасадом у Београду, нису дизале прашину око овог догађаја. Вашингтон је дипломатским каналима инсистирао да Пекинг врати авион и посаду од 20 војника. Пилоти су пуштени након 11 дана, а шпијунски авион је враћен тек неколико месеци касније, и то размонтиран на делове.
И то није све: Пентагон је за превоз тих делова морао да закупи руски теретни авион Ан-124 „Руслан“, јер Кинези нису пустили на своју територију амерички транспортни авион С-130.
Извор: Руска Реч
