Старије генерације које су патиле (због веће куповне моћи него сада) под комунизмом сећају се добро да је сваки Пленум, било које комунистичке партије, био „историјски“. Нетом завршени Трећи пленум Осамнаестог Централног комитета КП Кине је, како га званично означавају, био „историјски и епохалан“. Дакле, заиста је епохалан више него историјски. Четири дана је 376 чланова тог тела ломило копља формално око будућности земље до 2020. године, међутим предложене и усвојене реформе одредиће, ако се спроведу, будућност најбројније земље, а тиме и будућност света, за много дужи низ година. Како се китњастим кинеским новинарским жаргоном каже: Кина је поставила темеље свог сна који ће јој омогућити да „амерички сан“ препусти сећању.
Завршним говором након гласања генерални секретар КП и председник државе Си Ђинпинг (Xи Јинпинг) је одмерено, јасно и одлучно ставио до знања да је прихваћена политика коју је он предлагао и да сходно демократском централизму даље дискусије престају, те су сви дужни да се ангажују на што доследнијој имплемантацији усвојених реформи. Будући да у комунистичком бон-тону нема поражених то су заступници линије опрезнијих реформских потеза предвођени Ху Ђинтаом (Ху Јинтао) и Вен Ђиабаом (Wен Јиабао), претходном гарнитуром руководилаца, критиковани као кривци за успоравање раста, али и позвани да „другарски раде на новом курсу“.
Објективно најопаснија фракција старих кадрова у војсци и управама јавних предузећа, који се ките доследним маоизмом, окарактерисана је (у штампи) као скуп корумпираних паразита те систематски гурнута у информативни мук. Дефинитивни тријуф победничког закључног говора Си Ђинпинг је одржао испод слике, преко целог зида импозантне конгресне дворане, на којој су он и Мао на фону кинеске заставе. То је за политичку домаћу употребу, а Ђинпинг најрадије развуче свој вечити смешак када га се упореди са Денг Сиаопингом, правим зачетником напуштања ригидног комунизма. Денг је започео 1978. године, а главни талас успеха почео је 1993. године реформама на тржишним принципима које је прокламовао тадашњи партијски вођа Ђианг Цемин (Јианг Земин).
Сада прокламоване реформе су заиста епохалне, и то не само за Кину. Трећу фазу реформи сажима базна прокламација да тржиште има основну и одлучујућу улогу у алокацији ресурса, дакле важнију од политичке моћи која је до сада била неприкосновена. Директор института за реформе и развој, Ћи Фулин (Цхи), коме је, истини за вољу, у опису радног места да хвали реформе, не без разлога тврди: „Пленум је нова преломна тачка у кинеској историји. Реформе ће дати основа за остварење серије стратешких циљева, укључујући и циљ Партије да Кина до 2020. постане земља имућних грађана“.
Списак мера којима то треба постићи је следећи: 1. одобрење да приватни капитал може постати сувласник јавних предузећа у износу до 15 одсто укупне вредности. Врата су одшкринута и више нема оступања, може се само повећавати удео. 2. Обрадива земља постаје приватно власништво. Иако је приватизација земље предвиђена као дугорочни процес, иако су локалне власти енергично против, јер губе моћ, верује се да ће процес бити бржи од званичних очекивања. Без убрзања тог процеса тешко ће се остварити и наредни ударни сегмент. 3. Друштво социјалне правде. Укида се „Хукоу“ систем забране кретања по Кини ван матичног подручја, што је узроковало унутрашњу илегалну емиграцију (таквих је око 300 милиона) и сходно томе израбљивање бесправних илегалних радника. Укида се дефинитивно забрана на више од једног детета. Следи увођење пензионог ситема, социјалне сигурности, здравственог осигурања, регулисање незапослености, индивидуално комерцијално осигурање и либерализовање каматних стопа…
Кључно у првој тачки је да и страни капитал може постати сувласник јавних предузећа. Шта више, Партија позива стране инвеститоре да заузму место на „највећем отвореном тржишту које ће их учинити богатијим него икада“. Много примамљивија је чињеница да се отварају државни монополи у области транспорта, експлоатације сировина, енергетике, телекомуникација и надасве банкарства, осигурања и финансија уопште. Монопол је оно што капитал много више привлачи него конкурентска утакмица. Притом су сектори више него атрактивни.
Наравно има много оптимизма и маштања да ће реформе: „свеобухватне и без преседана променити лице Кине на начин одрживог социјализма; постати светски доминатна снага технолошког напретка и оријентације на домаћу потрошњу; демократизацијом допрети до новог судског система и тако ефикасно стати на пут корупцији и неједнакости пред законом; учинити транспарентним државни биланс и финансијски ситем; реформе ’с врха’ ће успоставити коректан однос владе и тржишта препуштајући тржишту одлучујућу улогу дистрибуције богатства; слободно формиране цене на тржишту довешће до бољег положаја радника, сељака и средње класе; потенцираће се улагање у образовање и науку па ће доћи до промене од Кине – светске фабрике јефтине робе – до избијања на чело технолошког развоја у свету; реформе ће још омогућити стварање зрелог финансијског тржишта са конветибилном валутом…“ А онда долази најлибералистичкије веровање да ће „независно понашање предузетника и слобода избора потрошача довести до јединства народа у добробити“. На ову тврдњу би чак и Милтон Фридман, да је жив, одштампао ново издање своје књиге „Фрее то Цхоосе“ (Слободе избора) и посветио је Кини.
Спољни стручни посматрачи анализирају новонасталу ситуацију са мање егзалтације, али са великим степеном добронамерне заинтересованости. Стивен Роч (Степхен Роацх), прави берзански гуру и професор са Јела, сматра да ће нови модел усмерити понашање са спољне на унутрашњу тражњу. То значи да ће „Кина редуковати своје куповине доларских обвезница које према најсвежијим подацима износе 11 одсто укупне вредности америчких дугова, што ће неминовно довести до повећанаја примарних камата и тиме отежати амерички излазак из кризе. Исти подаци говоре да је тај тренд заправо већ почео. Од 1.268 милијарди колико Кина поседује у прошлом месецу је већ смањила износ за 11,2 миљарде долара. Још један доказ да су финансије најглобализованије и да оно што се од Кине политички захтевало (јачање домаће тражње и конвертибилна валута) не мора имати позитивне финансијске ефекте по налогодавце.
Професор економије са универзитета у Шангају, Веи Сен, сматра да ће економске реформе неминовно довести до захтева политичких реформи. „Промене фискалног система довешће до конфликта интереса централних и локалних власти“. Ваља имати на уму да су поједине „локалне власти“ територијално и људством равне већим државама у свету. Тиме ће конзервативне политичке снаге, поред војске, добити још једног моћног савезника у опструирању, ако не и рушењу реформи. Хи Ђиминг, инвестициони стратег Голдман Сацхс – Цхина, сматра да реформе неће дати жељени раст, већи од садашњих 7,5 одсто на кратак рок. „Неминовна прилагођавања ће довести до успоравања краткорочних страних инвестирања (док се не види шта ће бити), а тријерисање претераних капацитета и издувавање балона некретнина оставити многе без посла, па ће ризици у прво време нагло порасти“.
Тешко је веровати да победничка струја на Пленуму ЦК није била свесна опасности које јој прете. Један од доказа је то што је председник, Си Ђинпинг, одмах основао нови национални Комитет за сигурност (супер орган) од најприврженијих личности новог таласа на челу са премијером Ли Кечангом (Кеqианг) и поверио му „борбу против бирократије и заштиту руководства од домаћих и страних обавештајних напада са задатком стабилности и сигурности тока реформи“. Шта то све може да значи широко је поље нагађања, јер су овлашћења тог тела огромна. Ваља разумети јер су сличне реформе економског и политичког преврата у Чилеу, Јужној Кореји, Хонконгу и другде по свету спровођене уз јако ангажовање Америке. Једино је Сингапур успео да то спроведе без стране „помоћи“, али са јаком унутрашњом пресијом „демократских снага“, и зато се навелико пише да Кина жели да следи Сингапурски модел. Стране компаније са стрепњом прате промене и уочљиво је да већ постоји талас њиховог напуштања Кине. Лакше је преговарати и правити послове са корумпираним „црвеним баронима“ него са аутентичним кинеским предузетницима који улажу свој, а на државни новац.
Не одољевам констатацији да ни на једном штампаном или електронском медију из Србије нисам нашао извештај са „историјског и епохалног“ Пленума ЦК КП Кине. Ако ће те промена којима приступају имати утицаја на Америку, јасно је да ће и за Србију бити важне. Опхрвани интензивним борбама политичких инфузорија у нашој бари заборављамо на свет. Кад нас то буде лупило по глави остаће нам уобичајено чуђење и јадиковка да нас нико не воли. А Кина иневестира и гради наше највеће инфраструктурне објекте данас, а у доба Мире Марковић, њеном вољом требало је да постанемо кинески Дизниленд у Европи. Данас кад Кина, опредљујући се за доминантни капиталистички поредак, прети да га самим тим преобликује, нас то не интересује. Нисмо ми за игру већу од домаћег буњишта.
