За Таблоид пише Владо Драгићевић, некадашњи помоћник начелника Ресора државне безбедности Србије у мандату Јовице Станишића, и 12 година начелник Управе за односе са страним службама у БИА. Био је и члан Савета за националну безбедност у Влади премијера Зорана Ђинђића.
Владо Драгићевић
Прошло је више од две године од „арапског пролећа“ у Сирији, које се, од мирних демонстрација, претворило у крвави сукоб. Снаге опозиције режиму Башара ал-Асада броје око 100.000 бораца, али су оне, након двогодишњих борби, подељене на преко 1.000 фракција. Према обавештајним подацима, свака од њих оперише у мањим џеповима земље, али су лојалне трима основним групацијама: групи бораца Џихада која је директно повезана са Ал-Каидом, Исламистичком покрету умереним националистима Сиријске ослободилачке армије.
Ствари нису ништа мање сложеније ни на страни владајућег режима. Сиријске оружане снаге су састављене од регуларне војске, припадника Хезболаха и великог броја бораца Шита, придошлих из иностранства.
Међутим, у априлу месецу прошле године, на ратној сцени се појављују две нове побуњеничке фракције, директно повезане са Ал-Каидом, Џабат ал-Нусра и Исламска држава Ирак и ал-Самс. Ове групације су учврстиле свој положај у северној Сирији, спроводећи шеријатске законе, убијајући становништво које не жели да следи њихову верзију Ислама и нападајући ривалске милиције, што је главни део сиријске опозиције присилило да се бори на два фронта.
Најчесће шпекулације у вези са овим екстремистима указују на официјелни Дамаск и његовог савезника Иран, сматрајући да је овај потез усмерен на деобу опозиције и уништавање револуционарног покрета. Мада постоји мало доказа за то, очигледно је да је Асад учинио све што је могао да створи утисак о томе како су побуњеници спонзорисани „терористи“, чији је циљ да оборе актуелни режим. И док опозициони команданти нерадо критикују екстремисте, њихови подређени отворено говоре дас у странци окупирали њихову земљу И променили погледе Сиријаца на револуцију. Неки чак кажу да, ако треба бирати између Исламске државе Ирак и ал-Самс и Асада, онда ће изабрати овог последњег.
Више него икада до сада рат у Сирији се каналише у Москви, Техерану и Вашингтону. Ставови Москве и Техерана су познати, али су врло значајни нови ветрови који дувају са Ист Ривера. Како је прошла година била значајна по официјелном напуштању сиријске опозиције, тако би ова могла да буде година приближавања Башару ал-Асаду.
За САД је веома важна мировна конференција о Сирији у Швајцарској, предвиђена за крај јануара ове године. Више је него очигледно да се она неће завршити тако брзо, нити се може гарантовати да ће њен резултат бити одлазак ал-Асада са власти. Чак, напротив, САД више немају воље да сиријски побуњеници одмах преузму власт, плашећи се да би Асадов одлазак, у овом тренутку, довео до премоћи џихадиста. Сирија се, дакле, више посматра као безбедносни проблем, него као свргавање Башара ал-Асада и помоћи Сиријцима у ономе што желе. Приоритет Администрације није промена режима, већ његов континуитет.
Ако се на почетку мислило да ће, брзим ударом, виши официри Алавита склонити ал-Асада и себе представити транзиционим фигурама које ће војну и алавитску заједницу политички приближити сунитима, то данас није могуће извести. Сада је очигледно да одржавање режима на власти није могуће без ел-Асада. Шта више, Бела Кућа ће своје занимање за Сирију свести на контролу наоружања. Овиме ће се повући сви захтеви за сменом Асада и он ће престати да буде приоритет Администрације.
Режим у Сирији овако има могућност да, мало по мало, успостави потпуну контролу. Међутим, ако ал-Асад то и успе, он нема политичког решења које би ујединило земљу. Баас политика више не нуди програме који би дефинисали нацију, а режим је, употребом бруталног насиља, потпуно изгубио легитимитет.
То значи постојање радикалне исламске државе и континуитет режима, што ће довести до поделе земље. Запад ће морати да прихвати реалност и бори се за прекид ватре и повратак избеглица. САД су сувише обузете својим проблемима, а обећања су остала само обећања о бољем животу.
У конфликту у коме сваког месеца умре 6.000 људи, а више од трећине становништва бива приморано да напусти своје домове, проблем основне безбедности је потпуно скренуо у страну некада мирне протесте којима се желео сменити један аутократски, милитаристички и секташки систем. Док становништво Сирије, укљештено између диктаторског режима и екстремистичких група, наставља да пати, арапски и европски припадници џихада стичу искуство које ће сутра пренети негде другде. Ту неће помоћи никакве конференције, а време, очигледно, чини да јучерашњи противници, постају саговорници.
Остаје само нада, како је то Гете рекао, да човек ни народ, никада не сме да мисли да је дошао крај. Губитак материјалног се лако надокнади. За друге губитке нас утеши време. Само једно зло је неизлечиво: ако народ сам дигне руке од себе.
Извор : Таблоид
