Још пре пет деценија Линдон Џонсон је објавио рат сиромаштву. Барак Обама данас говори о социјалној правди. Упркос томе, огроман број људи у најбогатијој земљи света још увек не може да прехрани своје породице.
Лисестер Џонсон: Само у Вашингтону око 85.000 људи не уме добро да чита
Улицама Вашингтона завија зимски ветар, али ученици који управо вежбају читање и писање се не обазиру на то. Вежбају слово „Б“ – „на пример у речи ‚боyфриенд‘“, каже једна од полазница курса. Има око четрдесет година и обучена је у униформу приватне фирме за обезбеђење. „Бежи тамо, шта ти пада на памет“ смеје се друга ученица. Велики број полазника тог курса у „Академији наде“ носи радну одећу. Они су кухињско особље, касирке, надничари… Добар део њих одмах после часа иде на посао.
„Већина одраслих полазника наших програма је, или незапослена, или раде скраћено радно време и веома су лоше плаћени“, објашњава директорка школе Лисестер Џонсон. „Имамо ученике који раде на три или четири места да би саставили крај са крајем“. На курсу за неписмене, најстарији полазник има 81 годину. „Око 25 одсто људи у овој земљи имају тендеције ка неписмености. У престоници Америке око 85.000 људи не уме добро да чита“, тврди Џонсон.
Лисестер Џонсон: Само у Вашингтону око 85.000 људи не уме добро да чита
Од таквих проблема највише пате такозвани „запослени сиромашни“ (wоркинг поор) – група која у Америци расте огромном брзином. Наиме, број незапослених се у тој земљи смањује, али се од многих послова једноставно не може преживети. Око једне четвртине свих Американаца ради за мање од десет долара по сату. Минималац на савезном нивоу је 7,25 долара. То није довољно да се прехрани породица, каже 51-годишња полазница курса Карлита Џонсон. „Ја трошим 350 до 400 долара месечно на храну, јер ми често долазе унуци и чланови породице. То је половина моје плате.“
Карлита има две ћерке и десет унука. Годинама је била кокаински зависник и живела без крова над главом. Данас ради као касирка. Напустила је свој други посао да би могла да заврши средњу школу. Удата је и од плате њеног мужа плаћају кирију и струју. По америчким законима, Карлита зарађује превише за социјалну помоћ. „Понекад је то фрустрирајуће“, признаје она. Од државе добија 16 долара помоћи за куповину хране. „Шта да купим са 16 долара? Паковање јаја, векна хлеба, мало млека и то је све.“
У Америци је скупо бити сиромашан. Све већ годинама поскупљује – аутобуске карте, здравствено осигурање, храна… А минималац остаје исти. Карлита је због тога љута: „Сиромашни постају све сиромашнији, а богати се све више богате“, каже она. У средини нема готово никог.
Неједнаке шансе
Необразовани Американци су посебно су угрожени, каже истраживач Тимоти Смидинг са универзитета Медисон у Висконсину: „Ако добијете дете пре 30. године, а немате образовање ни стабилну породицу, запашћете у велике тешкоће. Око 70 одсто свих мушкараца у Америци добију прво дете пре 30. рођендана, али само половина остане са својом децом“. Поред тога, око половина деце у најбогатијој земљи света одраста у сиромаштву – без школских ужина или бонова за храну не би имали шта да једу.
До сада је свака генерација Американаца живела боље од претходне. Али породицама у средњој класи сада је горе него крајем 1990-тих. „У свакој новој генерацији постоји све већа неједнакост што се тиче могућности, способности и благостања“, каже Смидинг.
Истовремено, док плате средњој класи стагнирају већ преко 30 година, приходи најбогатијх доживљавају прави бум. У 1950. години директор фирме зарађивао је 30 пута више него његови радници, а сада добија 300 пута више.
Потребно је стећи квалификације
И Џуди Берман из организације „ДЦ Еплсид“ бави се проблемима сиромашних радника. Једна од њихових иницијатива јесте и повећање минималца на савезном нивоу, што подржава и председник Обама. У самом Вашингтону, градско веће већ је кориговало минимални лични доходак на 11,5 долара по сату. Међутим, живот у престоници је тако скуп да ни они који раде за минималац 40 сати недељно, не могу да плате рачуне и прехране породицу. Тешко је ишчупати се из сиромаштва и прећи у исплатљивије делатности. „Имамо послове и имамо људе. Али њихово образовање није довољно за непопуњена радна места“, каже Берман.
Џуди Берман: Имамо послове и имамо људе, али њихово образовање није довољно за непопуњена радна места
За људе у другим богатим земљама је тешко да схвате да неко може да ради пуно радно време и да ипак не може да издржава породицу. „Али баш тако је у Америци. И зато је минималац тако важан“, каже Џуди Берман.
Карлита Џонсон је већ учестовала у демонстрацијама за повећање минималца испред Капитола. Она зна да није усамљена у тој борби: „Ја говорим у име милиона. Милиона попут мене.“
Карлита Џонсон ће ове јесени завршити средњу школу. Ако све прође како треба, постаће терапеут и неће више припадати групи сиромашних запослених. Али она је изузетак. На питање како помоћи осталима, Калрита слеже раменима: „То не знам“ понавља тихо. Али у једно је сигурна: „Нешто мора да се промени.“
Извор: Дојче веле
