Чувари благостања су на друштвеним мрежама, које масовно користе Исланђани, прикупили предлоге за излазак из кризе.
Кад се 2008. године над целим светом надвио тамни облак велике економске кризе, забринуто сам посматрао шта ће се десити са Исландом, државом, за коју ме, осим симпатија према том мирољубивом и вредном народу не веже баш ништа. Та држава ми је одувек била симпатична, јер се успела изборити за самосталност и њених тек нешто више од 320.000 становника је уживало у плодовима свога рада, и у благостању.
Колико је ту било свакоме добро говори податак да се веома ретко чуло за неки ситни криминал, а полицајци су готово беспослени. Читава армија на Исланду броји 200 војника, а од веома малог броја полицајаца само ретки имају оружје!
Генератори свих криза у новијој историји, Светска банка и ММФ, већ су спремали пакет своје „великодушне“ помоћи од 2-3 милијарде еура, али су им биле важније велике рибе попут Грчке, Италије, Шпаније, Ирске… па су тренутак њихове непажње искористили Исланђани и одлучили увести ред у својој домовини, мирно, онако како они само и знају.
Потпуно је невероватно да у данашње време о томе скоро никакве вести нису колале бежичном глобалном мрежом, иако се исти дан сазна и кад је који председник владе преварио жену са љубавницом или обе са неком трећом, а да не причамо да се веома брзо „сазна“ за сваког наводног самоубицу, којег су већ у авганистанској пустињи Американци убили како не би успео у свом науму.
Исланд – независно острво?
Те 2008. године, три највеће исландске банке по опробаном рецепту светских моћника су „пропале“, и замало су за собом повукле ову државу благостања, природних лепота и вредних поштених људи, али се Исланђани нису препустили „спасиоцима“. Владу, која је била договорила економске мере, а подразумевале су задуживање уз повећање незапослености, су присилили на оставку, а начине да се крене у смеру опоравка економије су потражили на референдуму.
Овако је све почело
Основана је група „Чувари благостања“, у коју су ушли представници синдиката, општина, цркве, послодаваца, Црвеног крста итд. На чело те групе постављена је Лара Бјорнсдотир, соционом из Рејкјавика, која је одмах донела неке уредбе, као на пример, да се у вртићима и школама сервира бесплатан оброк, да деца из угрожених фамилија имају бесплатну поправку зуба и још неке олакшице за најугроженије.
Госпођа Бјорнсдотир, кад данас прича о том времену, каже да јој је одмах било јасно да ће успети, јер је видела велико јединство у групи, успркос припадности различитим политичким опцијама. Она је новинару листа Арбетет и додатно појаснила свој оптимизам у неколико кратких и веома занимљивих реченица:
„Ми смо одрасли на једној ‘снађи се сам’ идеологији. Један Исланђанин мора увек бити на својим ногама! Социјална помоћ је увек контроверзна. Они који су дуже време на социјалној помоћи или сиромашни, губили су право гласа и право да склапају брак!“
Прекид преговора
Ових неколико упута би заиста требало ући у уџбенике широм света, а засигурно и оно што је уследило и начин на који су Исланђани „стали на своје ноге“, како рече госпођа Бјорнсдотир, али то вероватно није архитектама „Новог светског поретка“ у интересу, па је ту и објашњење зашто се није писало о правом државном удару у једној европској држави.
„Чувари благостања“ су знали да друштвене мреже на Исланду користи више од две трећине становника и одлучили су да путем њих прикупе што више предлога и сугестија за излазак из кризе, као и основе за нови устав државе.
Звучи потпуно невероватно да је и нови устав направљен на тај начин, али су прво представници власти на челу са премијером Геир Харде присиљени на оставку већ у јануару 2009, а премијер оптужен за немар, због колапса државне економије. Са њим су на оптуженичкој клупи или Интерполовој потерници завршили многи неодговорни банкари и политичари.
Дотадашња влада је била десничарска и на власти је провела више од једне деценије. Нова Влада је по први пут у историји државе састављена од коалиције Социјалдемократа и „зелених“, а за премијера је изабран Сигмундур Давид Гунлаугсон.
Он је одмах након преузимања дужности обавестио ЕУ да прекида све преговоре о чланству у Унији док се ситуација у држави политички и економски не стабилизује, и док се по том питању не спроведе референдум. Група на челу са госпођом Бјорнсдотир је основала и веће које ће исписати нови устав, а који ће бити замена за дотадашњи (копија Устава Данске).
У то веће је од 522 кандидата изабрано 25 грађана који нису морали имати никакве везе са политиком, а све што је требало за кандидатуру је пунолетство и 30 различитих потписа. Уставно веће је почело рад у фебруару 2011. године, да би презентирало предложак заснован на препорукама добивеним од различитих скупштина из целе земље. Предложени устав мора одобрити и усвојити важећи Парламент, као и онај чији ће састав бити познат након наредних избора.
Без велике буке
Дакле, Исланђани су без велике буке, натерали Владу да поднесе оставку, изгласали референдум на којем ће грађани одлучили о економској будућности, национализовали банке, исписали нови Устав и позатварали одговорне за кризу.
Сад је већ многима сасвим јасно зашто се о овоме тако мало зна, чак и у нордијским земљама. Шпекулативно пословање банака је становнике већине земаља света довела у дужничко ропство, у чему им углавном помажу владе свих тих земаља.
Шта би се десило кад би на сличан начин становници неких земаља ЕУ и САД-а решили своје проблеме, или барем покушали, можемо само нагађати, али да је ефикасно види се из примера Исланда, који бележи економски раст, а где ће економска криза ускоро бити потпуно заборављена.
Извор: Ал Џазира
