У оквиру међународног програма Руски дани у Москви иступао је српски политиколог, уредник спољнополитичког одељења листа Chronicles и професор универзитета у Бања Луци Срђа Трифковић. Држећи у престоничком Президент-хотелу предавање на тему Вишеполарни свет: изазови који стоје пред Русијом, професор Трифковић је, може се рећи, „одржао предавање“ неким председницима водећих земаља.
Према Трифковићу, хладни рат никада није ни завршен. Наставио га је Клинтон, прекршивши обећање да неће проширивати НАТО на Исток. Наставља га и Обама у болној тачки за Русију, тачније у Украјини. Иступања америчког лидера српски политиколог је разложио у детаље. Између осталог, професор Трифковић сматра: оци-оснивачи САД би се у гробу преврнули када би сазнали да њихов следбеник сматра да су они надахнули људе попут лидера Десног сектора Дмитрија Јароша. Мада, вероватно немирни вечни сан оца-оснивача могао је да започне још 90-их, када су поједини амерички политичари изјавили да Ослободилачка армија Косова проповеда исконске америчке вредности.
Украјина, сматра Трифковић, најважнији је изазов који су САД упутиле Русији. Шта је могла Москва да уради као одговор на санкције? Да реагује оштрије: да опорезује драконским царинама аутомобиле који се увозе из Немачке, да затвори за европске компаније ваздушни простор изнад Сибира, да се упорније ослобађа доларске зависности.
По окончању дискусије која се развила после предавања, где су се чуле како оптужбе за „баналаност“, тако и захвалност за храброст, Срђа Трифковић је одговорио на питања новинара Гласа Русије.
Господине професоре, видели смо врло различиту реакцију на ваше излагање. А какав значај је за вас имала могућност да иступите у Москви?
Пратећи руске медије стекао сам утисак да се недовољно говори о санцкијама. И да је поготово недостајало ових практичних сугестија на тему шта чинити у тренутку изложености санкцијама запада. Отворено рећи, хтео сам да заталасам, да узбуркам духове. Мислим да сам у томе успео.
Како ће се развијати преговори између власти у Кијеву и Новорусији? Да ли је могућа израда формуле попут оне коју су хтели да примене на Косову – „више од аутономије, мање од независности“?
Ничему се добром не надам, зато што, у крајњој лињији те преговоре не води Кијев, те преговоре води Вашингтон. И Вашингтону не одговара да се ствари смире, он жели да то буде једно трајно жариште и да Русија буде шта више увучена у тај конфликт. Осим тога, Порошенко чак кад би и хтео да буде разуман и да крене неким путем налажења Modus vivendi, то не био смео да уради због неонациста, који су спремни буквално на све укључујући и директно терористичко насиље. Тако да у овом тренутку не видим апсолутно никог на политичкој сцени Украјине ко би имао снаге и смелости да предложи неки облик изналажења политичког решења у духу тога што сте поменули.
Професор универзитета у Бања Луци Срђа Трифковић / http://www.mc.rs/
Недавно је шеф српске дипломатије Ивица Дачић, коментаришући „размену мишљења“ амбасадора САД и РФ у Београду поводом посете Владимира Путина, истакао да је то „део ширег конфликта“. Каква је улога Србије у њему?
Србија је била полигон за поново покретање хладног рата у марту 1999. године. То је био семинални датум, када је радикалним кршењем свих норми међународног права и сама Русија је била принуђена да схвати да је Јељцинова декада наивних покушаја да се успостави неко партнерство са Западом претрпела крах. И то што се десило Србији касније, са етничким чишћењем становништва и отимачином Косова допринело је промени климе и у самој Москви и у извесној мери формирању Путинове стратешке парадигме у односу на Запад, која је први пут дошла до изражаја у његовом познатом говору у Минхену и заустављењу грузијског напада на Јужну Осетију. Русија је била затечена оштрином западног налета на Мајдану, али чини ми се да је сада она потпуно свесна да је ово једна егзистенцијална борба. Што се тиче улоге Србије данас, она је минорна. Србија је срозана на једну земљу у којој депримирани људи више и не осуђују нешто лепше од тога што имају а где је владајућа политичка елита и даље понавља једну ту исту еврофанатичну мантру коју смо чули већ хиљаду пута у протеклих 14 година.
Извор: Глас Русије
